У.бр.179/2023, У.бр.183/2023, У.бр.187/2023, У.бр.190/2023 и У.бр.197/2023

Уставен суд на
Република Северна Македонија
У.бр.179/2023, У.бр.183/2023,
У.бр.187/2023, У.бр.190/2023
и У.бр.197/2023
Скопје, 20.11.2024 година

 

Уставниот суд на Република Северна Македонија, во состав д-р Дарко Костадиновски, претседател на Судот и судиите Насер Ајдари, м-р Татјана Васиќ-Бозаџиева, д-р Јадранка Дабовиќ-Анастасовска, Елизабета Дуковска, д-р Осман Кадриу, Добрила Кацарска, д-р Ана Павловска-Данева и м-р Фатмир Скендер, врз основа на член 110 од Уставот на Република Северна Македонија, член 25, член 73 алинeja 1 и член 79 алинеја 2 од Актот на Уставниот суд на Република Северна Македонија („Службен весник на Република Северна Македонија” број 115/2024), на седницата одржана на 20 ноември 2024 година, донесе

Р Е Ш Е Н И Е

1. СЕ ПОВЕДУВА постапка за оценување на уставноста на Законот за данок на солидарност („Службен весник на Република Северна Македонија” број 199/2023).

2. Ова решение ќе се објави во „Службен весник на Република Северна Македонија”.

Образложение

I

До Уставниот суд на Република Северна Македонија од страна на Финмак ДОО Скопје, Стопанската комора на Северна Македонија, Друштвото за трговија и услуги ЕТМТ ЕНЕРЏИ ДООЕЛ Скопје, Стопанската комора на северозападна Македонија и Друштвото за консалтинг ЛАНСКИ, ГАНЗЕР, ЗЕКИРИ + ПАРТНЕР ДОО Скопје беа поднесени пет одделни иницијативи за поведување постапка за оценување на уставноста на Законот за данок на солидарност („Службен весник на Република Северна Македонија” број 199/2023) во целина.

По повод поднесените иницијативи, Судот спроведе единствена постапка, согласно со член 25 од Актот на Уставниот суд.

Според подносителот на иницијативата Финмак ДОО Скопје, Законот е спротивен на член 8 став 1 алинеја 3 од Уставот. Оваа одредба како и член 51 од Уставот барале, меѓу другото, оние чии права и обврски се утврдени со нормите соодветно да бидат запознати со нивната содржина со цел да го прилагодат своето однесување. Ова од причина што законодавецот има должност да конципира прецизни, недвосмислени и јасни норми коишто ќе ја гарантираат правната сигурност на граѓаните што не е случај со оспорениот закон.

Во иницијативата, се укажува на „инстантното“ и неповолно дејство на Законот и обврската за плаќање на значителен износ за краток временски период.

Законодавецот им претставил на граѓаните и компаниите дека Законот се носи со цел усогласување со Регулативата од 2022 година што е несоодветно од причина што таа регулатива е донесена во време на „енергетска криза“, заради итна интервенција за ублажување на ефектите од високите цени на енергијата, со цел да се воведе горна граница на пазарните приходи од производството на електрична енергија. Воведен е задолжителен, привремен придонес за солидарност на компаниите и постојните деловни единици на Унијата коишто вршат дејност со сурова нафта, природен гас, јаглен и за рафинериски сектори за да се овозможи достапност на електричната енергија до домаќинствата и компаниите. Неусогласеноста произлегува и од опсегот на лицата кон кои се применува давачката, бидејќи Законот ги таргетира сите компании од сите сектори, а не само од енергетскиот, под услов да оствариле приход повисок од 615.000.000 денари и со прибраните средства ќе се финансираат мерките за справување со последиците од КОВИД-19 кризата и други кризни состојби.

Нестабилноста на цената на електричната енергија и порастот на цените на енергијата ги „ефектуира“ сите потрошувачи, при што Регулативата се однесува само на одредени компании од енергетскиот сектор и профитот којшто го оствариле директно како резултат на енергетската криза предизвикана од руската воена агресија. Оттаму, целта на Регулативата не е оданочување на разумно очекувани резултати во работењето, туку резултат од флуктуацијата во енергетскиот сектор, предизвикан од војната на товар на крајните корисници.

Од друга страна, во Законот се предвидува средствата да се користат за финансирање на мерки за справување со кризата со КОВИД-19 (член 3) што во целост ја прави нормативата на Законот во спротивност со она што го предвидува Регулативата.

Исто така, во официјалниот допис од Владата на Република Северна Македонија со кој е поднесен Предлог-законот се потенцира дека социјално ранливите категории граѓани трпат поради енергетските кризи, а од друга страна одреден број компании, како резултат на таквите кризи, остваруваат значително зголемен приход. Ваквото објаснување, според подносителот на иницијативата, јасно покажува дека Законот, исто како и Регулативата треба да ги задолжува само компаниите коишто имаат корист од енергетските кризи, односно само енергетските компании. Според содржината, членовите 2 и 3 од Законот се контрадикторни меѓу себе и создаваат конфузија и неизвесност, односно не е јасно што е вистинската цел на Законот, неповолни и непредвидливи економски околности или здравствени и други кризни состојби? Се поставува прашање како овие одредби се одразуваат во образложението на Предлог-законот, а имајќи предвид дека тој се однесува на компаниите коишто имаат корист од енергетската криза.

Ако, пак, целта на Законот е справување со кризни состојби, конфузијата е уште поголема кога ќе се земе предвид дека кризни услови и мерки не постојат во моментот на донесување на Законот. Ова имајќи предвид дека кризата предизвикана со КОВИД-19 пандемијата заврши на 30 јуни 2022, а кризната состојба поради недостиг на електрична енергија и состојбата на пазарите со електрична енергија заврши на 30 април 2023 година со цитираните одлуки на Собранието на Република Северна Македонија. Оттаму, во моментот на носење на Законот не постои кризна состојба во Република Северна Македонија предизвикана од непред-видливи и неповолни економски околности.

Целта на Законот и намената на средствата кои треба да се приберат се нејасни и контрадикторни на причините наведени во самиот закон, што создава правна несигурност и „поткопување“ на начелото на владеење на правото и другите уставно гарантирани права.

Понатаму во иницијативата се наведува дека се доведува во прашање правната сигурност, бидејќи Законот предвидува поднесување на даночна пријава најдоцна на 25 септември 2023 година, на образец кој ќе го пропише министерот за финансии најдоцна 30 дена по влегување во сила на Законот, којшто е објавен на 25 септември 2023 година, со што објавувањето и стапувањето на сила се „преклопуваат” со рокот за поднесување на даночна пријава и не се остава доволен период на засегнатите компании да се запознаат со текстот на Законот, што е нивно уставно право.

Имајќи предвид дека Законот е во спротивност со Регулативата и со сосема различни цели, донесувањето на оспорениот закон не може да се оправда со усогласување на македонското законодавство со правната рамка на Европската Унија. Скратената постапка за носење на Законот е неразумно применета. Јавноста не можела да го следи донесувањето на Законот и навремено да се подготви за евентуално значително, неповолно даночно оптоварување. Законот не се темели на споменатата регулатива од каде и не може да се донесе закон во скратена постапка.

По однос на повредата на членовите 33 и 55 од Уставот во иницијативата се наведува дека Законот треба да ги опфати сите компании од енергетскиот сектор, без исклучок, и особено оние кои почнале со дејност во 2022 година и во текот на енергетската криза оствариле натпросечни приходи. Компаниите надвор од енергетскиот сектор, пак, имаат зголемени трошоци заради високата цена на електричната енергија, вложуваат екстра напори да остварат приход, од каде во никој случај не се во еднаква положба со компаниите од енергетскиот сектор. Солидарноста и еднаквата положба на сите субјекти подразбира ограничување и зафаќање на приходите на енергетските компании, што е интенција и на самата регулатива.

Исклучувањето од опсегот на Законот на компаниите коишто во 2022 година започнале со дејност, а профитирале на сметка на останатиот дел од бизнисот којшто се најде во непредвидлива, неповолна положба укажува на нивен повластен и заштитен третман.

Со примена на данокот на солидарност на сите индустриски сектори и исклучување на одредени компании (член 5 од Законот), се прави директна контадикторност со членовите 33 и 55 од Уставот.

При носењето на Законот, законодавецот немал предвид дека веќе со многубројните уредби со законска сила за време на  КОВИД-19 кризата веќе ја беше ограничила слободата на пазарот и претприем-ништвото, како и сопственоста на одредени сектори, а посебно на финансиските друштва. Оттаму, евидентно е дека со Законот директно се повредува сопственоста и правото на еднаква положба во едно демократско општество на еднакви права и слободи, со гарантирана соственост и слобода на пазарот и претприемништвото.

Во продолжението на иницијативата се појаснува на кој начин друштвото дошло до профит во периодот 2018-2022 година и како станало профитабилно, па се констатира дека данокот за солидарност е неправда, со оглед на тоа што подносителот немал придобивки од ковид кризата и енергетската криза. Исто така, се наведува дека Регулативата ги опфаќа финансиските резултати на енергетските компании  за последните четири години, а Законот ги исклучува резултатите за 2020 година, без никакво оправдување. Според тоа, данокот на солидарност „служи“ како своевиден „тип на казна“ за растот на профитабилноста во 2022 година. Со плаќање на данокот на солидарност друштвото ќе мора да обезбеди нов капитал бидејќи нема толкав износ на располагање на редовна основа.

Според подносителот, со Законот се повредува и член 52 став 4 од Уставот, пред сè, затоа што со воведена давачка во 2023 година се опфаќа добивката од 2022 година што е ретроактивно оданочување кое се коси со постоечката даночна регулатива и обврската за изготвување на финансиски извештаи од цитираните одредби од Законот за трговските друштва.

Во иницијативата се нагласува дека сите мерки за ублажување на кризите се усвојуваат за време на кризна состојба, а не откако истата ќе заврши. Се појаснува дека содружниците веќе ја распределиле добивката за финансиската 2022 година, но доколку Законот немал предвидена ретроактивна примена или пак бил предмет на јавна и транспарентна законодавна постапка, со оставено време за подготовка за такво плаќање, компаниите не би се довеле до состојба да ги менуваат спроведените деловни планови и инвестиции. Во овој случај им била одземена можноста разумно да одлучуваат за распределбата на добивката и се поткопува стабилноста на Друштвото и неговото управување.

Притоа оспорениот закон стапи на сила на 25 септември 2023 година и произведува ретроактивно дејство кое во никој случај не е поповолно за граѓаните, односно во овој случај компаниите. Напротив Законот ја нарушува правната сигурност, деловната политика, планирањето на буџетот на компаниите, нивната ликвидност, планираните и идни инвестиции, се доведува во прашање нивното опстојување, со што директно се засегаат граѓаните и нивните работни места во компаниите опфатени со Законот.

Начелото non bis in idem (два пати за иста работа) е основа на владеењето на правото како темелна вредност утврдена во член 8 став 1 алинеја 3 од Уставот, за кое начело во иницијативата се наведува дека е повредено. Ова од причина што основицата за данок за солидарност е повторно делот од веќе еднаш оданочена добивка за 2022 година.

Со цитирање на одредби од Законот за данок на добивка и Законот за трговски друштва се појаснува дека данокот на добивка за 2022 година веќе е платен, но Законот за солидарност повторно наметнува обврска за плаќање на данок на веќе оданочен приход, од каде обврзниците ќе бидат два пати оданочени, што е спротивно на член 8 став 1 алинеја 3 од Уставот.

Според подносителот има повреда и на член 52 став 3 од Уставот или начелото за објавување на законите, бидејќи член 16 од Законот предвидува истиот да влезе во сила со денот на објавувањето со што директно се задира во интересите на голем број лица, а vacatio legis треба да изнесува најмалку 8 дена, како рок кој е најсоодветен на природата на Законот, односно рокот треба да биде подолг, а не пократок.

На овој начин засегнатите лица не само што немаат можност да се запознаат со содржината на Законот, што е уставно загарантирано право, туку и не се во можност да поднесат даночна пријава на 25 септември 2023 година (обврска од член 8 од Законот, доспеана со денот на објавување) и да ги обезбедат потребните парични средства. Даночната реформа која стапува на сила веднаш, според подносителот, не може да биде практика на демократско општество со загарантирана правна сигурност и основни принципи на владеење на правото.

Подносителот на иницијативата појаснува дека со извршу-вањето на Законот настануваат тешки последици за даночните обврзници коишто подоцна тешко би се отстраниле, поради што предлага Судот, согласно со член 27 од Деловникот, да донесе решение за запирање на извршувањето на поединечните акти или дејствија што се преземаат врз основа на оспорениот закон.

Според подносителот, пропишаниот рок од 30 дена за обезбедување на потребните средства за овој вид данок не е разумен, а постои и пропишана казна за непостапување. Доколку Судот не ја суспендира примената на Законот, засегнатите субјекти нема да имаат доволно време да ги обезбедат потребните средства. Од друга страна, меѓународните инвеститори бараат стабилност и транспарентност во регулаторната рамка за да можат соодветно да се подготват за промените кои настануваат, што овде не е случај. Оспорениот закон неповратно ќе ѝ наштети на државата и ќе има негативен ефект врз идните инвестиции на долг рок. Примената на Законот веројатно ќе претставува кршење на обврските за правичен и еднаков третман преземена во низа билатерални договори склучени со други земји.

Во продолжение се елаборира какви економски ефекти и штета би предизвикало поништувањето на Законот, ако Судот не се определи за носење на решение, согласно со член 27 од Деловникот.

Имајќи го предвид сето наведено, подносителот на иниција-тивата смета дека Законот во целина и посебно членовите 2, 3, 4, 5, 8, 14, 15 и 16 ги повредуваат член 8 став 1 алинеја 1, член 33, член 52 ставови 3 и 4 и член 55 од Уставот поради што предлага истиот да се поништи.

Во иницијативата на Стопанската комора на Северна Македонија, поднесена преку Игор Спировски, адвокат од Скопје се наведува дека Законот не е во согласност со член 8 став 1 алинеја 3, член 30, член 33, член 52 став 4 и член 55 од Уставот.

Според подносителот на иницијативата, доколку се анализира содржината на членовите од 2 до 7 од Законот, произлегува дека со нив се дефинира данокот на солидарност, се определуваат обврзниците, основата за пресметка на данокот, периодот кога е создадена обврската, како и стапката на данокот. Сублимирано, од гледиште на правно прашање, со Законот, сметано од 25 септември 2023 година се пропишува дополнително оданочување на добивка остварена во 2022 година за компаниите коишто оствариле вкупен приход поголем од 615.000.000 денари според разработени параметри во означените одредби. По однос на причините и целите за воведување на овој данок во членовите 2 и 3 од Законот е утврдено дека овој данок се утврдува и плаќа во услови на непредвидливи и неповолни економски околности во Републиката и се заснова на принципите на правичност, еднаквост и пропорционалност, според кои секој е должен да учествува во намирување на јавните расходи во согласност со економските можности. Притоа важна одредница на Законот е дека со него се врши усогласување со Регулативата (ЕУ) 2022/1854 на Советот од 6 октомври 2022 година за итна интервенција за решавање на проблемите со високите цени на енергијата (CELEX бр.32022R1854).

Во натамошниот текст на иницијативата се изнесуваат  причините за несогласност со член 52 став 4 и член 8 став 1 алинеја 3 од Уставот. Имено, централното уставно прашање, според подносителот на иницијативата е неуставноста на Законот поради неговото повратно дејство. Притоа се посочува на воспоставени стандарди за интерпретација на член 52 од Уставот за повратно дејство на законите од предметите на Судот У.бр.189/2003 и У.бр.51/2008 според која интерпретација законите дејствуваат само врз нови правни ситуации и односи што настануваат по нивното влегување во сила, а исклучок постои само ако повратното дејство е поповолно за граѓаните.

Забраната за повратно дејство е генерална и важи за секој закон, па и оној од сферата на даноците, а ретроактивност дефинитивно постои кога Законот се применува на оданочен настан што се случил пред донесување на Законот, односно се однесува на приход што е остварен пред стапување на сила на Законот.

Од содржината на членовите 4 и 6 од Законот произлегува дека се работи за повратно дејство, бидејќи ја опфаќа добивката од 2022 година, пред влегување во сила на Законот од 2023 година. Притоа, системски, данокот на добивка на компаниите за 2022 година, според редовната стапка од 10% е веќе искажан во билансите за таа година и платен, така што 2022 година книговодствено е завршена, што е далечен настан пред стапување на сила на Законот.

Според Уставот, единствениот исклучок од забраната за повратно дејство е можен ако таквото дејство е поповолно за граѓаните, од каде повратното дејство не може да се оправда со целите на Законот, со наводно усогласување со споменатата Регулатива, ниту со  компаративното законодавство што дозволило ретроактивно дејство на сличен начин. Единствено оправдување би постоело само ако Законот е поповолен за граѓаните, но во случајот оспорениот закон не се однесува на граѓаните, така што нема повикување на тој исклучок. Освен тоа поволноста „за граѓаните“ не може да се „етаблира“ ако потекнува од неповолноста, односно штетата што ја прави Законот за одредена група на субјекти.

Во наведениот контекст се укажува на тоа дека Европската комисија уште во март 2022 година упатува комуникација, СОМ (2022) 108 final до Европскиот парламент, Европскиот совет и други тела со наслов REPowerEU, односно заедничка европска акција за подостапна, безбедна и одржлива енергија. Во комуникацијата се препорачуваат одделни мерки за справување со ценовните шокови во енергетскиот сектор предизвикани од руската инвазија во Украина и можностите за помош на претприемачите што се во голем степен зависни од користење на енергија. Заради финансирање на мерките во оваа вонредна состојба, во документот се сугерира земјите членки да ја „разгледаат“ можноста за воведување на привремени даночни мерки врз неочекувано високите профити, при што се нагласува дека мерките не треба да бидат ретроактивни. Регулативата на која се повикува Законот е само заокружување на тој процес во ЕУ, а придонесот за солидарност што земјите го вовеле како „данок на неочекувано висок профит“ е привремен данок со дејство во иднина во повеќето случаи.

Во натамошниот текст на иницијативата се елаборираат ставовите на Уставниот суд заземени во предметите У.бр.189/2003 и У.бр.51/2008, по однос на прашањето за ретроактивна примена на тогаш оспорените закони.

Според подносителот, со оспорената одредба се предвидува повратно дејство на Законот кое не е поволно за граѓаните, имајќи предвид дека истите го одредиле своето однесување и влегле во соодветни правни односи во рамки на нивната дејност следејќи го важењето на законите од тоа време, вклучително и на Законот за данок на добивка. Оттаму, предвидливоста на даноците е важен елемент за носење на деловни одлуки и тие имале легитимно очекување нивните даночни обврски да завршат во законската рамка од нивното настанување. Дополнителното оданочување на добивката од 2022 година , покрај повредата на забрана на повратно дејство на законите, претставува груба и очигледна повреда на правната сигурност и легитимните очекувања, како и повреда на владе-ењето на правото. Ова се одразува и на правната сигурност и легитимни очекувања и за 2023 година, бидејќи на обврзниците не само што им се одземаат парични средства туку им се одземаат средства што веќе ги планирале или пласирале за своите деловни потфати и тоа пред влегување во сила на Законот.

Врз основа на изнесеното подносителот смета дека има сериозна основа за сомнение за повреда на член 54 став 4 и член 8 став 1 алинеја 3 од Уставот.

Во продолжение на наводите од иницијативата се образложени причините за несогласност на Законот со член 33 в.в. со член 8 став 1 алинеја 3 од Уставот. Имено, владеењето на правото, покрај другото, подразбира одредба која не внесува ниту најмала доза на несигурност, бидејќи само сигурни норми се солидна основа за постапување и ја гарантираат правната сигурност на граѓаните како што се произнел Судот во Одлуката У.бр.201/2020 од 23 септември 2020 година.

Според подносителот, не е спорно дека законодавецот има право и одредена слобода да воведува даноци и јавни давачки за намирување на јавните расходи, но од посочените уставни одредби и одлуки на Уставниот суд произлегува дека тој нема апсолутна слобода и право на арбитрарност, туку мора да ги почитува уставните принципи. Јавните давачки мора да бидат определени според јасен критериум, а кога се работи за исклучителни наменски јавни давачки што таргетираат ограничен број на обврзници, нивното воведување мора да биде согласно со целите кои треба да се постигнат.

Во иницијативата се нагласува дека согласно член 2 став 2 од Законот, овој данок се плаќа во услови на непредвидливи и неповолни економски околности, а Законот се заснова на принципите на правичност, еднаквост и пропорционалност според кои „секој е должен да учествува во намирување на јавните расходи во согласност со своите економски можности“, а од друга страна членот 4 предвидува дека обврзници на овој данок се само оние кои во 2022 година оствариле вкупен приход над 615.000.000 денари.

Понатаму се наведува дека со Регулативата на која се повикува Законот се утврдени неколку мерки за ублажување на високите цени на енергијата и ризикот од снабдување, како што се: мерки за намалување на потрошувачката, можно минимизирање на цените на енергијата за домаќинствата и малите и средни претпријатија или ограничување на приходите од енергија кои ги остваруваат енергетските компании и слично. Од гледиште на оданочување, Регулативата воведува максимизирање на приходите на производителите на електрична енергија со други извори (соларна, ветерна, нуклеарна и сл.), а кои не се засегнати со цените на фосилните горива и „привремен придонес за солидарност“ на национално ниво (во суштина данок на неочекувана екстра добивка или windfall profit tax) во висина од 33% за добивка на компаниите со дејност во секторот со сурова нафта, природен гас, јаглен и рафинерии со производство на деривати, кој не мора да се воведе ако државата спроведува еквивалентни мерки (членови 14 и 15 од Регулативата).

Според воведот на членот 14 од Регулативата, солидарниот придонес е соодветно средство за справување со вишокот профит, во случај на непредвидени околности. Тие профити не соодветствуваат на ниту една редовна добивка што компаниите на Унијата или оние што се постојано етаблирани со дејност во секторите со сурова нафта, природен гас, јаглен и рафинерии што ја очекувале или можеле да ја остварат во нормални околности, доколку не се случија непредвидливите настани на енергетските пазари. Затоа, воведувањето на солидарниот придонес претставува заедничка и координирана мерка која овозможува, во духот на солидарноста, да се генерираат дополнителни приходи на националните власти заради финансиска поддршка на домаќинствата и компаниите силно погодени од зголемената цена на енергијата, истовремено обезбедувајќи еднакво поле за игра во Унијата. Тој треба да се применува паралелно со редовните корпоративни даноци што ги наплаќа секоја членка за засегнатите компании.

Оттаму, овој „придонес за солидарност“ во Регулативата е цврсто врзан за енормните профити од руската инвазија на Украина остварен во 2022 година во наведените сектори, а овој профит не е дел од нивното редовно работење, како што се профитите на неколку светски компании. Според тоа, само тој екстра профит стекнат на таков непредвидлив начин, може да претставува легитимна основа да се бара со Регулативата посебно учество на вакви компании во покривањето на субвенциите за ублажување на положбата на силно погодените субјекти. Меѓутоа, Законот се повикува на Регулативата, но не се однесува на компаниите од секторите опфатени со истата, туку поставува воопштена формулација дека овој данок се плаќа во услови на неповолни и непредвидливи економски околности, а обврзници се сите субјекти со вкупен приход поголем од 615.000.000 денари. Според овој критериум не е можно да се идентификува и разграничи дали една компанија остварила приход заради неочекувани исклучителни околности или пак тоа е резултат на успешно работење и планирање. Со опфаќањето на сите комапнии со остварен приход поголем од наведениот се наметнува дополнителен данок на добивка, иако тој приход не е резултат на екстра профит во смисла на Регулативата. Според тоа, повикувањето на Регулативата во ситуација кога член 2 од Законот поставува друг основ на воведување на данок за солидарност и арбитрарниот критериум (615.000.000 денари) за определување на данокот, е крајно противречно од гледиште на целите на Законот.

Имено, без посебна идентификација на енормните профити во секторите на енергетика, како основ за посебно дополнително оданочување, Законот останал без легитимна основа и се покажува како „обичен“ закон за дополнително (двојно) и ретроактивно оданочување на добивката за 2022 година. Ако се работи за економска криза, или непредвидени и неповолни економски околности, како основ за данокот, како што дефинира член 2 од Законот и како што оваа одредба се повикува на еднаквост и пропорционалност тогаш произлегува дека оваа цел во Законот може да се „задоволи“ ако согласно член 33 од Уставот, секој, а не само некои, учествуваат во даночните обврски сразмерно на своите можности. Сето ова е во противречност со принципите на самиот закон од член 2 во врска со член 33 од Уставот. За да биде Законот во духот на Регулативата на која се повикува треба да ги таргетира неоправданите, идентификувани екстра профити во енергетскиот сектор, а не добивката од редовното работење на профитабилните компании. Како и да се нарече ова оданочување двојно или ad hoc, секако и ретроактивно, неговата противречност во поглед на легитимниот основ и целите за воведување, не е во согласност со барањата што ги налага принципот на владеење на правото при донесување на законите со кои се воведуваат даноци во рамки на член 33 од Уставот. Тоа покажува дека на државата ѝ биле потребни дополнителни средства во Буџетот, макар и за благородни цели и намени, па одлучила да ги прибере само од успешните компании, кои и онака се најредовните „плаќачи“ на данок на добивка. Кога Законот би се однесувал само на екстра профитите на енергетските компании, тоа не би можело да го „конвалидира“ неговото противуставно повратно дејство.

Подносителот наведува дека се разбира дека означената Регулатива  сама по себе не е критериум на уставноста на оспорениот закон, но тоа покажува дека законодавецот противречно се повикува на тоа дека овој закон се донесува заради усогласување, а законските решенија немаат „врска“ со суштинските норми на Регулативата. Законот не само што не се однесува на профитот во енергетскиот сектор, туку и не се вклопува во временската рамка на Регулативата за целите за итно справување со високите цени на енергијата и снабдувањето со енергија, па дури и се повикува на справување со последиците со КОВИД-19 кризата, иако пандемијата е одамна завршена.  Имено, активностите на Европската комисија за справување со овие прашања се започнати во март 2022 година, а оспорениот закон е донесен една година подоцна иако има за цел итно справување со високите цени на енергијата.

Состојбата на енергетските пазари е драстично променета во правец на нормализација, а Европската комисија во јуни 2023 година го објави својот извештај во кој не се предлага продолжување на мерките.  Притоа извештајот за ефектите од придонесот за солидарност треба да бидат објавени на 15.10.2023 година или набрзо по поднесување на иницијативата.

Според тоа, Законот е временски „депласиран“, односно донесен во време кога примената на мерките завршува, што значи ни функционално не може да се поврзе со усогласување со таа регулатива и покажува дека има повратно дејство.

Иницијативата продолжува со цитирање на членовите 30 и 55 од Уставот, како и на член 1 од Протоколот 1 од Конвенцијата, па се наведува дека наметнувањето на даночни обврски со  оспорениот закон неспорно претставува одземање на сопственоста. Со оглед на тоа што Законот има повратно дејство кое е забрането во член 52 став 4 од Уставот беспредметно е да се аргументира дали одземањето може да се оправда со член 30 од Уставот. Ова затоа што ова одземање никако не може да се третира како одземање во јавен интерес. Јавниот интерес треба да се заштити кога се работи за закон со повратно дејство насочен кон одземање на сопственоста, со што се штитат владеењето на правото и правната сигурност како темелни вредности на уставниот поредок.

Дури и да се апстрахира ретроактивноста, одземањето на сопственоста не може да се оцени како пропорционално со оглед на тоа што Законот товарот го става на „солидарноста“ само врз компании со највисоки приходи, иако членот 2 од Законот како негова основа ги има предвид непредвидливите и неповолни економски околности. Со исклучу-вање на сите компании кои оствариле добивка, но со понизок приход, за засегнатите компании се наметнува прекумерен и несразмерен товар што го нарушува фер балансот и не може да се оправда со одземање на сопственоста.

Во праксата на Европскиот суд за човекови права наметнувањето на даноци претставува мешање во правото на мирно уживање во сопственоста, гарантирано со член 1 од Протоколот 1 од Конвенцијата. Судот го применува стандардниот тростепен процес при оцена на мешањето во правото на сопственост или дали е согласно со закон, дали има легитимна цел во јавен интерес и дали имало пропорционалност дури и кога се во прашање ретроактивни закони, а во смисла дека ретроактивниот закон не мора автоматски да го повредува правото на сопственост (за разлика од нашиот Устав според кој повратното дејство исклучува постоење на јавен интерес за одземање на сопственоста). Судот наоѓа оправдување и пропорционалност кога со „ретроактивен“ закон се поправаат технички слабости на претходниот закон кои овозможиле изигрување на новиот режим и стекнување екстра приходи, но не и кога ретроактивно се наметнуваат и зголемуваат даноци наметнати од активности пред стапување на сила на законот. Така во случајот N.K.M. v.Hungary, судот утврдил дека на апликантката ѝ бил наметнат прекумерен товар, бидејќи мнозинството граѓани не биле обврзани да придонесат на соодветно ниво во јавниот товар, иако мерката служела на интересите на државниот буџет во време на економски тешкотии. Уште повеќе, Судот утврдил дека данокот бил наметнат врз приход што се однесува на активности пред предметната даночна година и е реализиран во таа година при отпуштањето на апликантот од работа. Судот „повторува“ дека оданочувањето на значително повисока стапка од онаа што важела во време кога тој приход бил остварен може основано да се смета како неразумно мешање во очекувањата, заштитени со член 1 од Протоколот 1.

Оспорениот закон со своите ефекти ги повредува и гаранциите за слобода на пазарот и претприемништвото и еднаквата положба на субјектите на пазарот од член 55 од Уставот. Исклучувањето од „ударот“ на овој закон на компаниите што оствариле помал приход од 615.000.000 денари ги става обврзниците на данокот во нееднаква, неповолна положба на пазарот, без релевантен критериум и основ. Оспорениот закон создава правна несигурност и нееднаков третман во остварувањето на нивните стопански активности во 2023 година, а плаќањето на овој данок излегува надвор од деловните планови за оваа година, со што битно се отежнува реализацијата на започнати активности или планирање на нови, а се отежнува и исплатата на дивидендата. Во исто време оние компании што не се обврзници на овој данок стекнуваат предност и привилегирана положба на пазарот. Оттаму, не е можно Законот да се оправда со разумен и на Устав заснован аргумент. Притоа, подносителот укажува дека последиците од ваков непредвидлив закон со повратно дејство, ако остане во правниот поредок е погубен за економијата на државата, за активностите на инвестирање, за водење бизнис, за инвестирање во државата од странски инвеститори.

На крај се укажува на содржината на член 8 став 3 од Законот, според кој даночните обврзници образецот за даночна пријава го поднесуваат најдоцна до 25 септември 2023 година, па ако се има предвид дека законот е влезен во сила на истиот датум, без vacatio legis, тогаш е јасно дека законодавецот поставил рок кој не може да се исполни, а предвидел и глоба во член 11 од Законот.

Врз основа на наведеното, подносителот на иницијативата предлага Судот да поведе постапка за оценување на уставноста на Законот, да донесе решение согласно член 27 од Деловникот за запирање на извршувањето на поединечните акти и дејствија што се преземаат врз негова основа и потоа истиот да го поништи.

Според Друштвото за трговија и услуги ЕТМТ ЕНЕРЏИ ДООЕЛ Скопје, со оспорениот закон се повредени: делот I-Основни одредби; делот  II-Основни слободи и права на човекот и граѓанинот, оддел 2 „Екононски, социјални и културни права“ и оддел 4 „Основи на економските односи“, односно член 8 став 1 алинеи 3, 6 и 7, член 30 став 3, член 54 ставови 3 и член 55 од Уставот.

Поради означените повреди подносителот на иницијативата предлага Судот да поведе постапка за оценување на уставноста, а потоа оспорениот закон да го поништи.

Во продолжение на иницијативата се цитираат член 2 став 2, како и членовите 4, 5 и 6 од Законот па се наведува дека плаќањето на јавната давачка, според овие одредби, не ги опфаќа сите даночни обврзници, дека Законот има селективен пристап и е спротивен на целите за кои е донесен или членот 2, бидејќи според оваа одредба секој е должен да учествува во намирувањето на јавните расходи во согласност со своите економски можности. Но, од критериумите определени во член 6 не произлегува плаќање според економските можности, бидејќи за утврдување на даночната основа се зема добивката во периодот 2018-2022, но не и 2023 година во која можеби нема да се оствари приход како претходните години. Воедно, во Законот не е предвидено испитување на моменталните економски можности на даночниот обврзник.

Притоа, критериумот „вкупен приход“ не е реален показател за тоа колку нето имот е достапен за оданочување, бидејќи некои обврзници оствариле поголем приход, а прикажале помала добивка со што избегнале плаќање на данок и обратно. Исто така, не било земено предвид дали остварената добивка е резултат на зголемени инвестиции, подобрена продуктивност, освојување на нови пазари и слично или пак е резултат на добивка заради движењата на пазарот на енергенси.

Ваквиот селективен пристап на Законот влијае дестимулирачки на успешните компании, особено на инвестициски ориентираните, односно доведени се во понеповолна положба компаниите кои инвестирале во претходните години. Со ваков пристап се нарушува еднаквоста на пазарот бидејќи одредени субјекти се ставени во поповолна положба од своите конкуренти, па се доведува во прашање и ликвидноста на компаниите и нивниот инвестициски потенцијал.

Со дефинирање на критериумите и даночната основа за пресметка на данокот во член 2 став 2 од Законот се повредува член 55 и член 8 став 1 алинеја 7 од Уставот.

Дополнително, повреда на начелото на правичност, еднаквост и пропорционалност се отсликува и во самиот закон, односно во член 6 став 14 каде е наведено дека во случај кога даночниот обврзник започнал со вршење на дејност во текот на 2020 или 2021 година, освен во случај кога започнувањето со вршење на дејност е резултат на статусна промена, како и во случај кога даночната основа по намалување само за 2021 година е износ повисок од нула, даночната основа се пресметува согласно со ставот 1 на овој член. Имено, од вака предвиденото произлегува дека даночниот обврзник основан 2021 година е ставен во понеповолна положба од другите даночни обврзници, бидејќи ставот 1 од членот 6 од Законот предвидува да се одземе просекот на даночната основа за 2018, 2019 и 2021 година, од каде даночните обврзници коишто не биле тогаш основани им се пресметува остварена добивка само за 2022 година.

Со оспорениот закон повредено е и начелото на законитост кое се применува согласно член 52 од Уставот. Ова од причина што е предвидено Законот да влезе во сила веднаш со датумот на негово донесување, а ваков начин на стапување на сила треба да се применува по исклучок само за оправдани причини што ги утврдува Собранието. Во овој случај нема оправдување за ваквото стапување на сила, ниту пак постои особено важна причина.

Инаку, vacatio legis е заради потребата на граѓаните да бидат запознаени со содржината на законот пред негово влегување во сила, како и создавање на технички услови од страна на надлежните органи за примена на законот. Во ова време правните лица треба соодветно да се подготват за да можат да постапат по наметнатата даночна обврска во дадените рокови. Ова дотолку повеќе што рокот определен во член 8 став 1 од Законот определен за пополнување и поднесување на образец паѓа во истиот ден кога е објавен Законот, а Управата за јавни приходи со писмено соопштение го продолжува овој рок до 4 октомври 2023 година, но рокот за плаќање на данокот останал ист,  25 октомври 2023 година, со што рокот за постапување е скратен на 20 дена, наместо 30 како што предвидел член 8 став 2 од Законот.

Понатаму, во член 52 став 4 од Уставот е забрането повратното дејство на законите. Според подносителот, треба да се земе предвид дека се налага нов данок од остварена добивка од 2022 година, за која веќе се намирени даноците кон државата, од каде Законот не може да важи на веќе извршени даночни обврски, туку данок може да важи исклучиво за неизвршени даночни обврски или односи. Даночните обврзници во своите фискални планови за 2023 година не предвиделе дополнителен данок и повеќето од нив не располагаат со сумата која се налага со овој данок, а тоа е стапка од 30% според членот 7 од Законот.

Забраната за ретроактивен ефект како демократски принцип е основен темел на начелото на правна сигурност, па иако Уставот предвидува да може да има исклучок од ова начело, само кога е поповолно за граѓаните, според уставната пракса и меѓународното право ваквиот исклучок се однесува исклучиво на законите во областа на казненото право, а никако и на даноците. Ова од причина што би било спротивно на начелото на правна сигурност, даночна стабилност и легитимни очекувања на правните субјекти.  Со оглед на тоа што деловната 2022 година е завршена за правните лица, оспорениот закон никако не е поповолен за нив, а имајќи предвид дека планирале вложувања во човечки труд или нови инвестиции, па вака се доведуваат во стечај или намален инестициски и деловен потенцијал.

Исто така, со член 30 од Уставот е загарантирано дека никому не може да му бидат одземени или ограничени сопственоста и правата кои произлегуваат од неа, освен кога се работи за јавен интерес утврден со закон. Со донесувањето на оспорениот закон, правните лица кои се утврдени како даночни обврзници не предвиделе, ниту планирале дека од веќе распределениот профит за претходната година ќе треба повторно да платат данок и со тоа да се доведат во состојба на стечај, а добивката за тековната 2023 година не е земена предвид за пресметка на данокот на солидарност. Со тоа Законот директно задира во уживањето на правото на сопственост, бидејќи до донесување на Законот даночниот обврзник имал легитимни очекувања дека ќе располага со стекнатата добивка како своја сопственост.

Наметнувањето данок со ретроактивно дејство никако не е поповолно за граѓаните, ниту граѓаните можат да почувствуваат бенефит од него, за да може законодавецот да има легитимна причина да се повика на исклучокот од член 30 од Уставот.

Според подносителот, во член 3 од Законот е наведено дека собраните средства ќе се користат за справување со последиците од КОВИД-19, како и дека со Законот се прави усогласување со Регулативата ЕУ 2022/1985, но со оспорениот закон не се остварува целта за која е донесен. Ова особено што не се врши никакво усогласување ниту со Регулативата, ни со ковид кризата. Дополнително, Регулативата важи само за определен индустриски сектор, а во член 17 став 1 од овој акт изречно се наведени намените на прибраните средства. Во ставот 2, пак, е определено дека мерките мораат јасно да бидат дефинирани, транспарентни, пропорционални, недискриминирачки и проверливи, што овде не е случај.

Подносителот на иницијативата посочува на извештај од Државниот завод за ревизија од 30.05.2022 година по однос на Потпрограмата посочена во Законот, па изведува заклучок дека заклучоците од извештајот упатуваат на тоа дека нема јасно дефинирани,  транспарентни, пропорционални, недискриминирачки податоци за начинот на користење на прибраните средства по овој основ.

Оттаму, повратното дејство на Законот не може да се оправда со некоја социјална причина поповолна за граѓаните, ниту да се утврди за која категорија граѓани се однесуваат овие мерки, ниту да се утврдат непредвидливи и неповолни економски околности, како што е определено во член 2 став 2 од Законот.

Според подносителот на иницијативата, со овој закон се „подрива“ концептот на даночна стабилност и даночна предвидливост во една држава, а се поттикнува даночна евазија и сива економија, при што нема никаква даночна солидарност во наметнување на дополнителна даночна обврска која важи ретроактивно за добивка остварена претходните години во кои сите финансиски и даночни обврски се извршени.

Поради сето наведено, се предлага Судот да поведе постапка за оценување на уставноста на Законот и потоа истиот да го поништи.

Во дополнувањето на иницијативата, поднесено на 26.10.2023 година, се истакнува посебно барање за донесување решение, согласно со член 27 од Деловникот на Судот, за запирање на извршувањето на поединечните акти или дејствија што се преземаат врз основа на оспорениот закон, поради опасноста од настанување на тешко отстранливи последици и можноста подносителот, со исполнување на обврската, да биде доведен во стечај и приморан да ја затвори својата деловна активност.

Во дополнувањето се наведуваат податоци за периодот на основање, остварена добивка за одредени години, реализирана трговија со електрична енергија според количини, пресметани вообичаени даноци и данокот на солидарност за подносителот, па се заклучува дека даночната пресметка на подносителот се заснова на 106,5% од нето добивката за 2022 година или 95,71 од добивката пред оданочувањето. Исто така, се појаснува дека вкупната добивка на подносителот во 2023 година значително е помала од данокот што мора да го плати, па определбата од член 2 став 2 од Законот, секој да плати според своите економски можности има целосно спротивен ефект. Подносителот смета дека оваа деловна година за него ќе заврши со загуба или пак со минимална добивка. Се појаснува дека планираниот приход од овој данок е околу 50 милиони евра, па ако се земе предвид колкав данок треба да плати подносителот произлегува дека тоа е 10% од овие средства, што е повреда на начелото на еднаквост и пропорционалност.

Со поднесок примен до Судот, подносителот ЕТМТ Енерџи ДООЕЛ Скопје достави допис од Адвокатската фирма Janson од Брисел во својство на советник на друштвото во кој се изнесени причините поради кои оспорениот закон е спротивен на Уставот. До Судот не е доставено уредно полномошно за застапување на интересите на подносителот на иницијативата.

Во иницијативата на Стопанската комора на северозападна Македонија, Скопје, застапувана од претседателот Менди Ќура, Законот се оспорува како спротивен на делот I-Основни одредби; делот  II-Основни слободи и права на човекот и граѓанинот, оддел 2 „Екононски, социјални и културни права“ и оддел 4 „Основи на економските односи“, односно член 8 став 1 алинеи 3, 6 и 7, член 30 став 3, член 54 ставови 3 и член 55 од Уставот.

Оваа иницијатива по однос на наводите е сосема идентична со претходно поднесената со тоа што деловите што се однесуваат на деловното работење на ЕТМТ Енерџи ДООЕЛ, како подносител и неговото даночно задолжување не се преземени во иницијативата на Стопанската комора на северозападна Македонија.

Во иницијативата на Друштвото за консалтинг ЛАНСКИ, ГАНЗЕР, ЗЕКИРИ + ПАРТНЕР ДОО Скопје се оспорува уставноста на делот „или 2021 година“ од член 6 став 14 (погрешно означен како точка 14) од Законот како спротивен на член 8 став 1 алинеи 3, 6 и 7 и членот 55 од Уставот поради што се предлага Судот да поведе постапка, а потоа истиот да го укине или поништи.

Иницијативата започнува со цитирање на член 2 став 2, член 4 став 1, член 5, член 6 ставови 1, 2 и 3 и оспорениот став 14 од Законот, па се заклучува дека од цитираните одредби произлегува дека плаќањето на данокот за солидарност не ги опфаќа сите даночни обврзници, туку само одредени или оние кои прикажале вкупен приход поголем од 615.000.000 денари во 2022 година.

Според ставовите  1 и 2 од член 6 од Законот на компаниите им е дадена можност да одберат дали ќе плаќаат данок според добивка од 2022 година или одземениот просек од 2017, 2018 и 2019 година како поповолен или според добивка од 2021 година и 2022 година, односно одземениот просек (2017, 2018 и 2019 година).

За компаниите основани во 2021 година предвидена е пресметка според добивката од 2021 и 2022 година, без право на избор, а дополнително им се наметнува нов данок на крајот на 2023 година со што е наметнато двојно оданочување.

Според подносителот на иницијативата, од член 5 точка а (погрешно означен како член 5 став 1 точка а) од Законот произлегува дека компаниите основани во 2022 година се изземани од плаќање на овој данок, па не е јасно зошто и компаниите основани во 2021 година не се третирани како овие или да имаат ист третман како компаниите основани во 2020 година, или пак со оние одамна основани, а покажале поголеми добивки во претходниот период пред кризната 2020 година.

Дискриминаторскиот пристап за компаниите основани во 2021 година се согледува од тоа што се ставени во иста одредба и добиваат ист статус со компаниите основани со кризната 2020 година, а кои оствариле големи добивки токму во екот на ковид пандемијата. Додека целото стопанство и економијата стагнирале, компаниите основани во 2020 година профитирале токму во ковид кризата.

Оттука, не може, а да не се забележи дека постои селективен и дискриминаторски пристап во Законот по однос на компаниите основани 2021 година, како компании кои не оствариле поголеми добивки пред кризната 2020 година, ниту пак профитирале во кризната 2020 година, бидејќи тогаш и не постоеле. На компаниите основани 2021 година им се наметнува солидарен данок без поповолна алтернатива која им е дадена на другите даночни обврзници.

Исто така, оспорениот дел од законската одредба е спротивен на член 2 став 2 од Законот каде е наведено дека секој е должен да учествува во намирување на јавните расходи во согласност со своите економски можности, бидејќи даночната основа не се пресметува според добивката од тековната 2023 година, во која даночниот обврзник можеби и не остварил добивка.

Компаниите основани во 2021 година и оние основани кон крајот на оваа година се дискриминирани по секој основ и се ставени во понеповолна и дискриминаторска позиција од своите конкуренти со што директно се нарушува пазарната конкуренција и се доведува во прашање ликвидноста на новооснованите компании. Дополнително, компаниите основани во 2021 година добиле ист статус со компаниите основани во 2020 година коишто оствариле добивка токму поради кризата. Со ваквата уреденост, на овие компании им се ограничува конкурентноста, им се отежнува учеството на пазарот и им се скратува можноста од проширување на деловната активност.

Врз основа на наведеното со оспорениот дел директно се повредува принципот на правичност, еднаквост и пропорционалност од член 2 став 2 од Законот со што се подрива и една од темелните вредности на уставниот поредок, односно слободата на пазарот и претприемништвото од член 8 став 1 алинеја 7 и член 55 од Уставот.

Оттаму, од поставените критериуми за плаќање на данокот на солидарност компаниите основани 2021 година треба да бидат изземени исто како и компаниите основани 2022 година, односно да се „избришат“ од член 6 став 14 од Законот и да се вметнат во член 5 точка а од Законот.
Во наведениот контекст треба да се има предвид дека целта на Регулативата е данок за солидарност да платат даночните обврзници коишто оствариле поголема добивка, а не компаниите основани 2021 година коишто не профитирале во 2021 во кризниот период.

Поради сето наведено се предлага Судот да поведе постапка за оценување на уставноста на оспорениот дел од законската одредба, а потоа истиот да го укине или поништи, а со поднесок за прецизирање на иницијативата, примен во Судот на 11.12.2023 година, се предлага поништување на оспорениот закон.

II

На седницата Судот утврди дека Собранието на Република Северна Македонија, на седницата одржана на 19 септември 2021 година, го донел Законот за данок на солидарност („Службен весник на Република Северна Македонија” број 199/2023).

Насловот на Законот за данок за солидарност содржи појаснување дека со овој закон се врши усогласување со Регулативата (ЕУ) 2022/1854 на Советот од 6 октомври 2022 година за итна интервенција за решавање на проблемот со високите цени на енергијата (CELEX бр. 32022R1854).

Судот утврди дека оспорениот закон содржи 16 (шеснаесет) члена.

Во член 1 од Законот за данок на солидарност е определено дека со овој закон се уредува оданочувањето со данокот за солидарност, обврзникот за плаќање на данокот за солидарност, даночната основа за пресметување на данокот за солидарност, стапката по која се пресметува данокот за солидарност, роковите за плаќање на данокот за солидарност, како и други прашања кои се од значење за утврдување и плаќање на данокот за солидарност.

Според член 2 став 1 од Законот, данокот за солидарност е еднократна јавна давачка за 2023 година и е приход на Буџетот на Република Северна Македонија. Во ставот 2 од истата законска одредба е определено дека данокот за солидарност се утврдува и плаќа во услови на непредвидливи и неповолни економски околности во Република Северна Македонија согласно со одредбите од овој закон и се заснова на принципите на правичност, еднаквост и пропорционалност, според кои секој е должен да учествува во намирувањето на јавните расходи во согласност со своите економски можности.

Со данокот за солидарност, согласно член 3 став 1 од Законот, се обезбедуваат финансиски средства кои ќе се користат за финансирање на Потпрограмата П 1 – Мерки за справување со КОВИД-19 кризата и други антикризни мерки, во раздел 040.01 – Влада на Република Северна Македонија. Средствата од ставот 1 на овој член ќе се користат согласно со член 22 од Законот за извршување на Буџетот на Република Северна Македонија за 2023 година, како што определува член 3 став 2 од Законот.

Во член 4 став 1 од Законот е определено дека обврзник на данокот за солидарност е обврзникот на данокот на добивка согласно со Законот за данокот на добивка, кој во 2022 година остварил вкупен приход поголем од 615.000.000 денари. При утврдување на висината на приходот од ставот 1 на овој член, согласно член 4 став 2 од Законот, се исклучуваат приходите во стечајна постапка остварени од продажба на имот за намирување на доверителите.

Во член 5 од Законот се определува кој не е обврзник за данокот за солидарност или тоа е обврзникот кој:
а) започнал со вршење на дејност во текот на 2022 година, освен во случај кога започнувањето со вршење на дејност е резултат на статусна промена;
б) има искажано нула износ на даночна основа по намалување во даночниот биланс за оданочување на добивка во сите периоди во кои вршел дејност од членот 6 ставови 3 и 4 од овој закон;
в) престанал со вршење на дејност согласно со Законот за трговските друштва, без да изврши статусна промена и поднесува последен даночен биланс за оданочување на добивка за даночниот период од 2022 година.

Членот 6 од Законот определува на кој начин се пресметува даночната основа за овој вид на данок.

Така во став 1 од оваа одредба е определено дека даночната основа за данокот за солидарност се пресметува на начин што од износот на даночната основа по намалување утврдена во даночниот биланс за оданочување на добивката за 2022 година (АОП 49), се одзема просечниот износ на даночна основа по намалување утврдена во даночните биланси за оданочување на добивка за претходните периоди од ставот 3 на овој член зголемен за 20%.

Според ставот 2 од член 6 од Законот, доколку е поповолно за даночниот обврзник, даночната основа за данокот за солидарност може да се пресметува на начин што од просечниот износ на даночната основа по намалување утврдена во даночниот биланс за оданочување на добивката за 2021 и за 2022 година, се одзема просечниот износ на даночна основа по намалување утврден во даночните биланси за оданочување на добивка за претходните периоди од ставот (4) на овој член зголемен за 20%.

Во член 6 став 3 од Законот е определено дека претходни периоди од ставот 1 на овој член се периодите од  2018, 2019 и 2021 година, а според ставот 4, претходни периоди од ставот 2 на овој член се периодите од 2017, 2018 и 2019 година.

Во случај на статусна промена, според член 6 став 5 од Законот, при утврдување на даночната основа за пресметување на данокот за солидарност од ставот 1, односно ставот 2 на овој член, просечниот износ на даночна основа по намалување утврден во даночните биланси за оданочување на добивка за претходните периоди од ставот 3, односно ставот 4 на овој член се зголемува за 30%.

Во случај даночниот обврзник да вршел дејност во претходен период од ставот 3, односно ставот 4 на овој член пократко од 12 месеци, пресметката на даночната основа по намалување за тој период ќе се врши на годишно ниво, на начин што износот на даночната основа по намалување се дели со бројот на месеците во кои даночниот обврзник вршел дејност и се множи со бројот 12, како што определува ставот 6 од членот 6 од Законот.

Ставот 7 од членот 6 од Законот определува дека даночната основа од ставот 1, односно ставот 2 на овој член се утврдува без оглед дали даночниот обврзник има даночна обврска за данок на добивка во даночниот биланс за оданочување на добивка за 2022 година или во претходните периоди од ставот 3, односно ставот 4 на овој член.

Член 6 став 8 од Законот определува кога обврзникот не е должен да пресметува данок на солидарност или тоа е случај кога износот на даночната основа по намалување утврдена во даночниот биланс за оданочување на добивката за 2022 година е еднаков на нула.

Според член 6 став 9 од Законот, просечниот износ на даночна основа по намалување за претходните периоди од ставот 1, односно ставот 2 на овој член се пресметува како збир од износот на даночните основи по намалување за претходните периоди од ставот 3, односно ставот 4 на овој член, поделен со бројот на периоди во кои даночниот обврзник вршел дејност.

Според член 6 став 10 од Законот, по исклучок на ставот 9 на овој член, кога износот на даночната основа по намалување утврден во некој од даночните биланси за оданочување на добивката во претходните периоди од ставот 3, односно ставот 4 на овој член е еднаков на нула, како и бројот на периоди за кои е утврден таков износ, нема да се земат во предвид при пресметувањето на просечниот износ на даночна основа по намалување за претходните периоди од ставот 1, односно ставот 2 на овој член.

Во случај на статусна промена – присоединување, согласно член 6 став 11 од Законот, кога даночниот обврзник (друштво што се присоединува) се присоединува кон друг даночен обврзник (друштво што презема), при утврдувањето на даночна основа од ставот 1, односно ставот 2 на овој член за друштвото што презема, при пресметка на просечниот износ на даночна основа по намалување за претходните периоди од ставот 3, односно ставот 4 на овој член се зема во предвид и даночната основа по намалување од друштвото што се присоединува.

Според став 12 од член 6 од Законот, во случај на статусна промена – спојување, кога два или повеќе даночни обврзници се спојуваат и основаат ново друштво, при утврдувањето на даночната основа од ставот 1, односно ставот 2 на овој член за новото друштво, при пресметка на просечниот износ на даночна основа по намалување за претходните периоди од ставот 3, односно ставот 4 на овој член се зема предвид и даночната основа по намалување од друштвата што се спојуваат.

Во случај на статусна промена – поделба, при утврдувањето на даночната основа од ставот 1, односно ставот 2 на овој член, при пресметка на просечниот износ на даночна основа по намалување за претходните периоди од ставот 3, односно ставот 4 на овој член се зема во предвид и даночната основа по намалување на друштвата кај кои е настаната статусната промена – поделба, сразмерно на пренесениот имот и обврски, како што определува став 13 од член 6 од Законот.

Во случај кога даночниот обврзник започнал со вршење на дејност во текот на 2020 или 2021 година, освен во случај кога започнувањето со вршење на дејност е резултат на статусна промена, како и во случај кога даночната основа по намалување само за 2021 година е износ повисок од нула, даночната основа се пресметува согласно со ставот 1 на овој член, според став 14 од член 6 од Законот.

Во член 7 од Законот е определено дека стапката на данокот за солидарност изнесува 30%.

Според член 8 став 1 од Законот, даночниот обврзник е должен да ја утврди даночната основа согласно со член 6 став 1, односно став 2 од овој закон, a во случај на статусни промени согласно со член 6 став 5 од овој закон врз основа на образецот „ДБ-ДС – Даночен биланс за оданочување со данок за солидарност“.

Образецот од ставот 1 на овој член го поднесуваат сите даночни обврзници од член  4 став 1 од овој закон до Управата за јавни приходи најдоцна до 25 септември 2023 година, според став 2 од член 8 од Законот.

Формата и содржината на образецот од ставот 1 на овој член ги пропишува министерот за финансии, како што определува став 3 на член 8 од Законот.

Управата за јавни приходи врши контрола на начинот на пресметувањето и уплатувањето на данокот за солидарност, согласно член 9 од Законот.

Член 10 од Законот определува дека на постапките за утврдувањето и наплатата на данокот за солидарност, жалбената постапка и застарување на даночниот долг ќе се применуваат одредбите од Законот за даночна постапка, доколку со овој закон поинаку не е уредено.

Во членовите 11 и 12 од Законот се определени глобите за сторен прекршок.

Така, според член 11 став 1 од Законот, глоба во износ од 1.800 до 6.000 евра во денарска противвредност на даночен обврзник правно лице (среден трговец) и од 3.000 до 10.000 евра во денарска противвредност ќе му се изрече на даночен обврзник – правно лице (голем трговец) за прекршок, ако не поднесе до Управата за јавни приходи соодветен образец за пресметување на данокот на солидарност во рокот утврден во членот 8 став (2) од овој закон и/или не го плати данокот за солидарност во рокот утврден во членот 14 од овој закон.

Глоба во износ од 150 до 500 евра во денарска противвредност на одговорно лице во правно лице (среден трговец) и од 200 до 500 евра во денарска противвредност на одговорно лице во правно лице (голем трговец) ќе му се изрече за прекршокот од ставот 1 на овој член, според став 2 од истата одредба од Законот.

Во член 12 став 1 од Законот е определена глоба во износ од 3.600 до 12.000 евра во денарска противвредност за даночен обврзник правно лице (среден трговец) и од 6.000 до 20.000 евра во денарска противвредност на даночен обврзник правно лице (голем трговец) ќе му се изрече за прекршок доколку при утврдување на висината на приходот од член 4 став 1 од овој закон, даночната основа по намалување за 2022 година, односно просечниот износ на даночната основа по намалување за периодот од 2021 и 2022 година или даночната основа по намалување од претходните периоди од членот 6 став 3, односно став 4 од овој закон, наведе неточни податоци поради кои дошло до утврдување на помал износ на данок за солидарност.

Глоба во износ од 300 до 1.000 евра во денарска против-вредност на одговорно лице во правно лице (среден трговец) и од 400 до 1.000 евра во денарска противвредност на одговорно лице во правно лице (голем трговец) ќе му се изрече за прекршокот од ставот 1 на овој член, согласно став 2 од член 12 од Законот.

Според член 13 од Законот, за прекршоците од членовите 11 и 12 од овој закон прекршочна постапка води и прекршочни санкции изрекува надлежен суд.

Во член 14 од Законот е определено дека даночниот обврзник е должен да го плати данокот за солидарност најдоцна во рок од 30 дена од истекот на рокот утврден во членот 8 став 2 од овој закон.

Согласно со член 15 од Законот, подзаконскиот акт чие донесување е утврдено во овој закон ќе се донесе најдоцна во рок од 30 дена од денот на влегувањето во сила на овој закон.

Овој закон влегува во сила со денот на објавувањето во „Службен весник на Република Северна Македонија“ или согласно член 16 од Законот на 25 септември 2023 година.

III

Основните слободи и права на човекот и граѓанинот признати во меѓународното право и утврдени со Уставот, владеењето на правото, правната заштита на сопственоста, слободата на пазарот и претприемништвото се едни од темелните вредности на уставниот поредок на Република Северна Македонија, според член 8 став 1 алинеи 1, 3, 6 и 7 од Уставот.

Согласно со член 30 ставови 1, 2 и 3 од Уставот, се гарантира правото на сопственост и правото на наследување. Сопственоста создава права и обврски и треба да служи за добро на поединецот и на заедницата. Никому не можат да му бидат одземени или ограничени сопственоста и правата кои произлегуваат од неа, освен кога се работи за јавен интерес утврден со закон.

Во член 33 од Уставот е определено дека секој е должен да плаќа данок и  други јавни давачки и да учествува во намирувањето на јавните расходи на начин утврден со закон.

Според член 51 став 1 од Уставот, во Република Северна Македонија законите мораат да бидат во согласност со Уставот, а сите други прописи со Уставот и со закон.

Согласно со член 52 ставови 3 и 4 од Уставот, законите влегуваат во сила најрано осмиот ден од денот на објавувањето, а по исклучок, што го утврдува Собранието со денот на објавувањето. Законите и другите прописи не можат да имаат повратно дејство, освен по исклучок, во случаи кога тоа е поповолно за граѓаните.

Во член 55 од Уставот е определено дека се гарантира слободата на пазарот и претприемништвото. Републиката обезбедува еднаква правна положба на сите субјекти на пазарот и презема мерки против монополската положба и монополското однесување на пазарот. Слободата на пазарот и претприемништвото можат да се ограничат со закон единствено заради одбраната на Републиката, зачувувањето на природата, животната средина или здравјето на луѓето.

Член 1 став 1 од Протоколот 1 кон Конвенцијата за заштита на човековите права и основни слободи уредува дека секое физичко или правно лице има право на мирно уживање на својот имот. Никој не може да биде лишен од својот имот, освен во јавен интерес и под услови предвидени со закон и со општите принципи на меѓународното право. Според ставот 2 од истата одредба од Протоколот претходните одредби не навлегуваат во правото на државите да донесуваат закони кои ги сметаат за неопходни за регулирање на користењето на имотот согласно општиот интерес или заради сигурно плаќање на данокот, другите придонеси и парични казни.

Oд изнесените уставни одредби произлегува дека владеењето на правото е темелна вредност на уставниот поредок на Републиката, во која смисла законодавецот има должност да конципира прецизни и јасни норми коишто ќе ја гарантираат правната сигурност на субјектите во нивната правна положба и правната предвидливост во нивните легитимни очекувања.

Со уставниот основ за регулирање на даноците и другите јавни давачки содржан во член 33 од Уставот се уредува обврската на секој да плаќа данок и јавни давачки и да учествува во намирување на јавните расходи на начин утврден со закон.

Oд анализата на одредбите од Законот за данок за солидарност произлегува дека ваков по вид данок, за прв пат е воведен до Република Северна Македонија. Данокот за солидарност е еднократна јавна давачка за 2023 година, а прибраните средства по овој основ се приход на Буџетот на државата.

По однос на причините за воведување на овој данок, од член 2 од Законот произлегува дека данокот се плаќа во услови на непредвидливи и неповолни економски околности во Републиката и се заснова на принципите на правичност, еднаквост и пропорционалност, според кои „секој е должен да учествува во намирување на јавните расходи во согласност со своите економски можности“.

Со оспорениот закон се определува даночниот обврзник, се утврдува даночната основа за пресметка на данокот, периодот кога е создадена обврската,  стапката на данокот, рокот за исполнување на даночната обврска. Притоа законодавецот определил данокот на солидарност да го платат само одредени субјекти, според критериумите наведени во Законот. Така, согласно член 4 став 1 од Законот, обврзници на данокот за солидарност се обврзниците на данокот на добивка и тоа само оние обврзници кои во 2022 година оствариле вкупен приход поголем од 615.000.000 денари, без оглед на дејноста. Законот предвидува исклучок дека одредени субјекти не се обврзници за плаќање на данокот на солидарност, според разработени критеруми во член 5 од Законот, а еден од исклучоците  во смисла на оваа одредба е обврзникот кој започнал со вршење на дејност во текот на 2022 година.

Начинот на пресметка на даночната основа за воведената јавна давачка се врши според приходот остварен заклучно со 2022 година, со детално разработени параметри во член 6 од Законот, а во случај на неисполнување на даночната обврска во предвидениот рок, Законот предвидува износи на глоба за сторен прекршок. Стапката на данокот за солидарност изнесува 30%.

Законот е донесен на 19 септември 2023 година, објавен е во „Службен весник на Република Северна Македонија“ на 25 септември 2023 година и стапува на сила со денот на објавувањето, што значи дека ќе се применува по неговото стапување на сила и ќе уредува идни односи.

Законодавецот, согласно со неговите уставни овластувања има право да донесува закони, да ги менува и дополнува, да го утврдува почетокот на нивната примена, а во таа насока и да утврдува рокови според кои субјектите треба да се раководат во остварувањето на своите права, меѓутоа, според Судот, законодавецот има и обврска да уреди преоден режим на начин што ќе им овозможи на субјектите за одреден период да го прилагодат своето однесување кон новиот режим со цел да не биде доведено во прашање остварувањето на нивните права и нивните легитимни очекувања коишто ги имале, што во конкретнот случај, не е сторено.

Од одредбите од Законот произлегува дека даночните обврзници се должни да ја утврдат даночната основа според критериумите во член 6 од Законот, а образецот за оданочување до Управата за јавни приходи да го поднесат најдоцна до 25 септември 2023 година, кој воедно е датум на објавување и влегување во сила на Законот. Примената на Законот започнува веднаш со неговото објавување, без vacatio legis, чијашто смисла се состои од потребата на засегнатите субјекти да бидат запознати со содржината на Законот пред неговото влегување во сила, во функција да го прилагодат своето однесување на новиот правен режим, што е нивно уставно право.

Уставот во член 52 став 3 пропишува „Законите влегуваат во сила најрано осмиот ден од денот на објавувањето, а по исклучок, што го утврдува Собранието, со денот на објавувањето.“ Од анализата на оваа уставна одредба произлегува дека законодавецот може да го користи исклучокот, но секако, за тоа е потребно објаснување и излагање на причините за таквата итност со коишто ќе ја аргументира потребата да се користи исклучокот наместо општото правило. Во конкретниот случај, Собранието во образложението на Предлог-законот и потребата од неговото донесување, пропуштил да даде аргументи за причините за скратување на уставно утврдениот vacatio legis, со што, според Судот, се доведува во прашање почитувањето на член 52 став 3 од Уставот, на што основано се укажува во иницијативите.

Досега воспоставената уставно-судска практика укажува на тоа дека законите дејствуваат врз новите правни ситуации и односи што настануваат по нивното стапување на сила. Во поголем број случаи, Судот не поведувал постапка за оцена на уставноста на законите од даночната област кога доаѓало до промена на даночната политика, но само доколку не била предвидена ретроактивна понеповолна примена на законите. Воведувањето и плаќањето данок е прифатливо и дозволиво само по стапување на сила на законот со кој е воведен данокот и не може да се однесува на претходни односи помеѓу субјектите во правото. Притоа, предвидливоста на даноците е важен елемент за носење на деловни одлуки врз основа на која субјектите имале легитимно очекување нивните даночни обврски да завршат во законската рамка од нивното настанување.

Од содржината на Законот произлегува дека со воведената јавна давачка, законодавецот на 25.09.2023 година наметнува нова обврска за плаќање на данок на солидарност, и тоа на приходот според даночната основа утврдена во даночниот биланс за оданочување на добивката за 2022 година, која книговодствено е веќе завршена. Тоа значи дека даночните обврзници, кои до 2022 година работеле според прописите кои ги задолжувале со плаќање данок на добивка за остварениот приход за кој ги исполниле даночните обврски за таа година, се доведени во ситуација да подлежат на обврска на плаќање на нов, поинаков данок – данок на солидарност.

Имајќи го предвид уредувањето со членовите 4 и 6, произлегува дека Законот не регулира односи коишто се во тек, туку односи кои веќе завршиле, од каде произлегува дека законодавецот не го почитувал тоа што прeтходно го гарантирал и утврдил нови услови и рокови под кои ќе се одвиваат претходно воспоставени правни односи.

Од сето наведено, произлегува дека законодавецот користејќи го своето право со закон да ги уредува односите во правото, со воведена јавна давачка на 25.09.2023 година со која опфаќа дополнително оданочување на приходот од 2022 година, се впушта во уредување на претходно уредени односи на начин со кој на субјектите им се гарантирала една воспоставена состојба и кои имале легитимни законски засновани очекувања дека правниот однос и последиците од него во поглед на даночните обврски ќе се заврши така како што тоа било третирано со важечкото законодавство во време на настанување и исполнување на даночните обврски заклучно со 2022 година. Истите, влегле во соодветни правни односи во рамки на нивната дејност следејќи го важењето на законите од тоа време, вклучувајќи го и Законот за данок на добивка, што претставува предвидлива рамка врз основа на која субјектите во правото можеле да ги донесуваат своите одлуки за располагање со правото на сопственост.

Од причина што Законот обврзува само по неговото донесување, што значи неговото важење е за во иднина, односно по  влегување во сила на Законот, Судот изразува сомнеж за постоење на повратно дејство на Законот, спротивно на уставната забрана од член 52 став 4 од Уставот дека законите и другите прописи не можат да имаат повратно дејство, освен по исклучок, во случаи кога тоа е поповолно за граѓаните, што во овој случај не може да се примени бидејќи не се однесува директно на граѓаните. Со Законот, не се засегнати нивните права, туку даночните обврски на определени правни субјекти.

Анализирајќи го Законот во целина, пред Судот основано се постави прашањето дали истиот е во функција на обезбедување на правната сигурност на субјектите кои се опфатени со него. Со впуштање во уредување односи коишто претходно веќе биле уредени и завршени, според Судот, се создава правна несигурност за даночните обврзници и нивните легитимни очекувања, а со тоа и повреда на владеењето на правото како една од темелните вредности на уставниот поредок. Правната неизвесност има за последица одземање на уставно загарантираното право  на сопственост кое е неприкосновено. Правата што произлегуваат од него никој никому не може да ги одземе или ограничи. Од тој аспект законодавецот има право и обврска со закон да го заштити правото на сопственост и начинот на неговото остварување, како едно од основните економски права.

Предвидувањето нови даноци и други јавни давачки е право на државата, во кое Уставниот суд може да се впушти во уставно-судска анализа дали интервенциите во даночниот систем се направени поради постоење на општ интерес, дали нормирањето е јасно, како и дали оптоварувањето е пропорционално. Плаќањето на даноците како и на другите јавни давачки и учествувањето во намирувањето на јавните расходи е уредено со закон и истото е уставна обврска, но и материјален товар за даночните обврзници.

Содржината на член 2 од Законот кој предвидува непредвидливи и неповолни економски околности во државата како причина за воведување на данокот, според Судот е нејасен критериум. Во истата одредба, како „оправдување”  на солидарноста, се појаснува дека Законот се заснова на принципите на правичност, еднаквост и пропорционалност според кои секој е должен да учествува во намирувањето на јавните расходи во согласност со своите економски можности.

Од изнесената содржина на Законот произлегува дека засегнатите даночни обврзници имаат обврска да платат значително висока даночна стапка на  солидарен данок и тоа само оние правни лица кои оствариле вкупен приход поголем од 615.000.000 денари во 2022 година (член 4). Член 5 од Законот во кои се утврдени критериумите за исклучувањето од опсегот на Законот, меѓу другото и на компаниите коишто во 2022 година започнале со вршење на дејност, укажува на нивен повластен и заштитен третман, од нејасни причини и без доволно објаснети аргументи.

Од Предлог-законот и образложението, како и од одговорот на Владата на Република Северна Македонија, не може да се утврдат причините и целите поради кои овие субјекти се изземени од Законот, односно од кои причини и тие не се даночни обврзници на предвидената јавна давачка.

Со оглед на тоа што со Законот товарот на „солидарноста“ е ставен само врз компании со највисоки приходи, се доведуваат во прашање правната сигурност и легитимните очекувања, како правни принципи. Со исклучување на сите компании кои оствариле добивка, но со понизок приход, за засегнатите компании се наметнува прекумерен и несразмерен товар, од каде одземањето на сопственоста не може да се оцени како пропорционално.

Според Судот, ваквата правна состојба, доведува до нееднаков третман на субјектите кои се во иста правна положба, бидејќи и едните и другите уредно ги исполнувале обврските и имале исти легитимни очекувања, но поради новоутврдената давачка, само одредени субјекти ќе ја платат ретроактивно наметната давачка, што не е во согласност со член 55 став 2 кој гарантира еднаква правна положба на сите субјекти на пазарот.

Поради тоа што суштина на солидарноста е да се подели товарот на сите, правично и пропорционално, а не селективно само на одредени субјекти, што може да води кон дискриминација, Судот изразува сомнеж за повреда на начелото на правичност, еднаквост и пропорционалност. Со примена на данокот на солидарност, без оглед на дејноста, предвидените даночни обврзници се ставени во нееднаква, неповолна положба, наспроти целосно изземање на обврзниците што оствариле помал приход од 615.000.000 денари, како и одредени компании (член 5) од Законот, кои стекнуваат предност и привилегирана положба на пазарот, а на што основано укажуваат и наводите на иницијативите.

Од предвидените законски критериуми и даночната основа за пресметка на данокот, за Судот произлегува сомнеж дека оспорениот закон ги доведува во прашање гаранциите за слобода на пазарот и претприемништвото и еднаквата положба на субјектите на пазарот, од член 55 од Уставот.

Принципот на еднаквост на пазарните субјекти претпоставува еднаква правна положба на субјектите во вршењето на својата дејност. Уставниот суд во својата уставно-судска практика во однос на слободата на пазарот и претприемништвото, повеќе пати укажувал дека еднаквоста треба да постои меѓу оние субјекти кои вршат идентична или комплементарна дејност.

Предвидените услови во Законот создават нормативна основа за нееднаква правна положба на субјектите на пазарот во вршењето на една дејност. Од анализата на содржината на одредбите, според Судот, произлегува дека по донесување на Законот, со различниот третман одредени субјекти се целосно изземени од плаќањето на јавната давачка, со што не е обезбедена еднаква правна положба на субјектите на пазарот.

Неспорно е дека државата има право да воведува јавни давачки но не и со целосно изземање на одделни субјекти од обврската да ја платат давачката, што е надвор од смислата на солидарноста и уставната обврска за должноста на секој да плаќа јавни давачки. Законодавецот при опфатот на правните лица кои подлежат на данокот за солидарност, во рамки на своите уставни овластувања од член 33 од Уставот ги немал предвид овие околности.

Врз основа на наведеното, Судот смета дека со тоа е нарушена слободата на пазарот и претприемништвото и не е обезбедена еднаква правна положба на субјектите на пазарот, поради што Судот оцени дека основано може да се постави прашањето за согласноста на оспорениот закон со член 8 став 1 алинеја 7 и член 55 од Уставот на Република Македонија.

Насловот на Законот за данок за солидарност содржи појаснување дека со овој закон се врши усогласување со Регулативата (ЕУ) бр.2022/1854 на Советот од 6 октомври 2022 за итна интервенција за решавање на проблемот со високите цени на енергијата (CELEX бр. 32022R1854).

Во врска со усогласувањето на оспорениот закон со наведената Регулатива според која солидарноста подразбира ограничување и зафаќање на приходите на енергетските компании, Судот, по однос на воведување на данокот за солидарност имаше предвид дека Законот не предвидел оданочување само на енергетските компании, на што укажуваат заедничките наводи во иницијативите.

Судот ја имаше предвид точката 14 од Регулативата во која е определено дека солидарниот придонес ги опфаќа профитите од дејности во секторите на сурова нафта, природен гас, јаглен и рафинерија. Исто така, според точката 50 од Регулативата „без значајна промена на структурата на трошоците и зголемување на сопствените инвестиции, компаниите и постојаните претпријатија од Унијата, што остваруваат најмалку 75% од сопствениот промет од дејности во секторите на сурова нафта, природен гас, јаглен и рафинерија, забележаа нагло зголемување на профитот поради ненадејните и непредвидливи околности од воената агресија на Русија во Украина, намалената понуда на енергија и зголемената побарувачка поради рекордно високите температури”.

Иако во текстот на Законот се наведува дека Законот се усогласува со наведената Регулатива која се однесува на вонредно оданочување на компании од енергетскиот сектор, не може да се спореди со субјектите кои се опфатени во Законот за данок на солидарност во Република Северна Македонија, како и законскиот критериум од остварен приход над 615.000.000 денари, без оглед на тоа со каква дејност тој бил остварен.

Врз основа на изнесената уставно-судска анализа пред Судот основано се постави прашањето за согласноста на оспорениот закон со член 8 став 1 алинеи 1,3,6 и 7, член 30, член 33, член 52 ставовите 3 и 4 и член 55 од Уставот.

IV

Врз основа на наведеното, Судот, со мнозинство гласови, одлучи како во диспозитивот на ова решение.

V

Ова решение произведува правно дејство од денот на објавувањето во „Службен весник на Република Северна Македонија“.

 

ПРЕТСЕДАТЕЛ
на Уставниот суд на Република Северна Македонија,
д-р Дарко Костадиновски

Издвоено мислење по предметот У.бр.179/2023, У.бр.183/2023, У.бр.187/2023, У.бр.190/2023 и У.бр.197/2023

* * *

Gjykata Kushtetuese e
Republikës së Maqedonisë së Veriut
U.nr.179/2023, U.nr.183/2023,
U.nr.187/2023, U.nr.190/2023
dhe U.nr.197/2023
Shkup, 20.11.2024

 

Gjykata Kushtetue e Republikës së Maqedonisë së Veriut, në përbërje të kryetarit të Gjykatës, dr. Darko Kostadinovski dhe gjykatësve Naser Ajdari, mr.Tatjana Vasiq-Bozaxhieva, dr.Jadranka Daboviq-Anastasovska, Eliazabeta Dukovska, dr. Osman Kadriu, Dobrilla Kacarska,  dr. Ana Pavllovska-Daneva dhe mr. Fatmir Skender, në bazë të nenit 110 të Kushtetutës së Republikës së Maqedonisë së Veriut, nenit 25, nenit 73 alineja 1 dhe nenit 79 alineja 2 të Aktit të Gjykatës Kushtetuese të Republikës së Maqedonisë së Veriut („Gazeta Zyrtare e Republikës së Maqedonisë së Veriut“ nr.115/2024), në seancën e mbajtur më 20 nëntor 2024, miratoi

A K T V E N D I M

1. INICOHET procedura për vlerësimin e kushtetutshmërisë së Ligjit për tatimin e solidaritetit (“Gazeta Zyrtare e Republikës së Maqedonisë së Veriut” nr. 199/2023).

2. Ky aktvendim do të publikohet në “Gazetën Zyrtare të Republikës së Maqedonisë së Veriut”.

Arsyetim

I

Në Gjykatën Kushtetuese e Republikës së Maqedonisë së Veriut nga ana e Finmak SHPK Shkup, Oda Ekonomike e Maqedonisë së Veriut, Shoqëria për Tregti dhe Shërbime ETMT ENERXHI SHPKNJP Shkup, Oda Ekonomike e Maqedonisë Veriperëndimore dhe Shoqëria për Konsalting LANSKI, GANZER, ZEKIRI + PARTNER SHPK Shkup janë paraqitur pesë iniciativa të ndara për inicimin e procedurës për vlerësimin e kushtetutshmërisë së Ligjit për tatimin e solidaritetit (“Gazeta Zyrtare e Republikës së Maqedonisë së Veriut” nr. 199/2023) në tërësi. Me rastin e iniciativave të parashtruara, Gjykata zbatoi një procedurë të vetme, në përputhje me nenin 25 të Aktit të Gjykatës Kushtetuese.

Sipas parashtruesit të iniciativës Finmak SHPK Shkup, Ligji është në kundërshtim me nenin 8, paragrafi 1, alineja 3 e Kushtetutës. Kjo dispozitë, si dhe neni 51 i Kushtetutës, kanë kërkuar, ndër të tjera, që ata të drejtat dhe detyrimet e të cilëve përcaktohen me norma, të informoheshin në mënyrë adekuate për përmbajtjen e tyre për të përshtatur sjelljen e tyre. Kjo pasi ligjvënësi ka për detyrë të formulojë norma të sakta, të padyshimta dhe të qarta që do të garantojnë sigurinë juridike të qytetarëve, gjë që nuk ndodh me ligjin e kontestuar.

Iniciativa vë në dukje efektin “i menjëhershëm” dhe të pafavorshëm të ligjit dhe detyrimin për të paguar një shumë të konsiderueshme në një periudhë të shkurtër kohore.

Ligjvënësi u prezantoi qytetarëve dhe kompanive se ligji po miratohet në mënyrë që të harmonizohet me Rregullativën e vitit 2022, gjë që është e papërshtatshme sepse ajo rregullativë është miratuar në një kohë të “krizës energjetike”, për shkak të ndërhyrjes urgjente për të zbutur efektet e çmimeve të larta të energjisë, me qëllim vendosjen e një kufiri të sipërm për të ardhurat e tregut nga prodhimi i energjisë elektrike. Një kontribut solidariteti i detyrueshëm dhe i përkohshëm është futur për kompanitë dhe njësitë ekzistuese të biznesit të Unionit që kryejnë veprimtari me naftë të pa përpunuar, gazit natyror, qymyrit dhe sektorëve të rafinerisë për të munëdësuar disponueshmërinë e energjisë elektrike për familjet dhe kompanitë. Mospërputhja buron edhe nga fushëveprimi i personave ndaj të cilëve zbatohet tatimi, pasi që Ligji i ka për shënjestër të gjitha kompanitë nga të gjithë sektorët, e jo vetëm atë të energjetikës, me kusht që të kenë realizuar të ardhura më të larta se 615.000.000 denarë dhe mjetet e mbledhura do të financojnë masat për të trajtuar problemin me pasojat e krizës KOVID-19 dhe situata të tjera krize.

Paqëndrueshmëria e çmimit të energjisë elektrike dhe rritja e çmimit të energjisë “prek” të gjithë konsumatorët, me çka Rregullativa ka të bëjë vetëm me kompani të caktuara në sektorin e energjisë dhe fitimet që ato kanë realizuar drejtpërdrejt si pasojë e krizës energjetike të shkaktuar nga agresioni luftarak rus. Prandaj, qëllimi i Rregullativës nuk është të tatimimi i rezultateve të operimit të pritshme në mënyrë të arsyeshme, por rezultati i luhatjeve në sektorin e energjisë, të shkaktuar nga lufta, në kurriz të përdoruesve përfundimtarë.

Nga ana tjetër, ligji parashikon që mjetet të përdoren për financimin e masave për përballje me krizën e KOVID-19 (neni 3), gjë që i bën plotësisht normatvat e ligjit në kundërshtim me atë që parashikohet në Rregullativë.

Po ashtu, në shkresën zyrtare të Qeverisë së Republikës së Maqedonisë së Veriut, me të cilën dërgohet Propzim Ligji, theksohet se nga krizat energjetike vuajnë kategoritë e rrezikuara sociale të qytetarëve, e nga ana tjetër, një numër i caktuar i kompanive, si pasojë e krizave të tilla, arrijë të ardhura të rritura ndjeshëm. Ky shpjegim, sipas parashtruesit , tregon qartë se Ligji, si edhe Rregullativa, duhet të obligojë vetëm kompanitë që përfitojnë nga kriza energjetike, pra vetëm kompanitë energjetike. Sipas përmbajtjes, nenet 2 dhe 3 të ligjit janë kontradiktore me njëri-tjetrin dhe krijojnë konfuzion dhe paqartësi, respektivisht nuk është e qartë se cili është qëllimi i vërtetë i ligjit, rrethanat ekonomike të pafavorshme dhe të paparashikueshme apo situatat shëndetësore dhegjendje të tjera krize? Shtrohet pyetja se si pasqyrohen këto dispozita në arsyetimin e Propozim ligjit, duke qenë se ai i referohet kompanive që përfitojnë nga kriza energjetike.

Megjithatë, nëse qëllimi i ligjit është të trajtojë situatat e krizës, konfuzioni është edhe më i madh kur merret parasysh se kushtet dhe masat e krizës nuk ekzistonin në kohën e miratimit të ligjit. Kjo duke pasur parasysh se kriza e shkaktuar nga pandemia KOVID-19 përfundoi më 30 qershor 2022, dhe situata e krizës për shkak të mungesës së energjisë elektrike dhe situata në tregjet e energjisë elektrike përfundoi më 30 prill 2023 me vendimet e cituara në Kuvendin e Republikës së Maqedonisë së Veriut. Prandaj, në kohën e miratimit të Ligjit, në Republikën e Maqedonisë së Veriut nuk ka situatë krize të shkaktuar nga rrethana të paparashikueshme dhe të pafavorshme ekonomike.

Qëllimi i Ligjit dhe qëllimi i mjeteve që do të mblidhen janë të paqarta dhe kontradiktore me arsyet e deklaruara në vetë Ligj, gjë që krijon pasiguri juridike dhe “minon” parimin e sundimit të së drejtës dhe të drejta të tjera të garantuara me Kushtetutë.

Më tej, në iniciativë theksohet se siguria juridike është vënë në pikëpyetje, pasi ligji parashikon paraqitjen e një deklarate tatimore jo më vonë se data 25 shtator 2023, në një formular që do të përcaktuar nga ministri i Financave jo më vonë se 30 ditë pas hyrjes në fuqi të ligjit, i cili është publikuar më 25 shtator 2023, që do të thotë se publikimi dhe hyrja në fuqi “përputhen” me afatin e paraqitjes së deklaratës tatimore dhe nuk u lë kohë të mjaftueshme kompanive të prekura për t’u njohur me tekstin e ligjit, që është e drejtë e tyre kushtetuese.

Duke pasur parasysh se Ligji është në kundërshtim me Rregullativën dhe ka qëllime krejtësisht të ndryshme, miratimi i ligjit të kontestuar nuk mund të arsyetohet me harmonizimin e legjislacionit të Maqedonisë me kornizën ligjore të Bashkimit Evropian. Procedura e shkurtuar për miratimin e Ligjit është zbatuar në mënyrë të paarsyeshme. Publiku nuk ka qenë në gjendje të monitoronte miratimin e Ligjit dhe të përgatitej në kohën e duhur për një barrë të mundshme të konsiderueshme, të pafavorshme tatimore. Ligji nuk bazohet në rregulloren e lartpërmendur, prandaj ligji nuk mund të miratohet në procedurë të shkurtuar.

Lidhur me shkeljen e neneve 33 dhe 55 të Kushtetutës, në iniciativë theksohet se Ligji duhet të përfshijë pa përjashtim të gjitha kompanitë e sektorit të energjetikës dhe veçanërisht ato që kanë filluar aktivitetin në vitin 2022 dhe kanë realizuar të ardhura mbi mesataren gjatë krizës energjetike. Kompanitë jashtë sektorit të energjetikës, nga ana tjetër, kanë rritur kostot për shkak të çmimit të lartë të energjisë elektrike dhe po bëjnë përpjekje shtesë për të gjeneruar të ardhura, gjë që nuk i vë në asnjë mënyrë të barabartë me kompanitë e sektorit energjetik. Solidariteti dhe qëndrimi i barabartë i të gjitha subjekteve nënkupton kufizimin dhe kapjen e të ardhurave të kompanive energjetike, që është synimi i vetë rregullativës.

Përjashtimi nga përfshirja e Ligjit e Kompanive që kanë filluar veprimtarinë në vitin 2022 dhe kanë përfituar në kurriz të pjesës tjetër të biznesit, i cili u gjend në një pozicion të paparashikueshëm, të pafavorshëm, tregon trajtimin e autorizuar dhe mbrojtës të tyre.

Duke zbatuar  tatimin e solidaritetit në të gjithë sektorët industrialë dhe duke përjashtuar disa kompani (neni 5 i ligjit), krijohet një kontradiktë e drejtpërdrejtë me nenet 33 dhe 55 të Kushtetutës.

Me rastin e miratimit të Ligjit, ligjvënësi nuk ka marrë parasysh se me dekretet e shumta me fuqi ligjore gjatë krizës së KOVID-19 kishin kufizuar tashmë lirinë e tregut dhe sipërmarrësisë, si dhe pronësinë e sektorëve të caktuar, veçanërisht të shoqërive financiare. Prandaj, është evidente se ligji cenon drejtpërdrejt pronësinë dhe të drejtën për status të barabartë në një shoqëri demokratike të të drejtave dhe lirive të barabarta, me pronësi të garantuar dhe liri të tregut dhe sipërmarrjes.

Në vijimësi të iniciativës sqarohet se si shoqëria ka realizuar fitim në periudhën 2018-2022 dhe si është bërë fitimprurëse dhe konkludon se tatimi i solidaritetit është një padrejtësi, duke qenë se parashtruesi nuk ka përfituar nga kriza Kovid dhe kriza energjetike. Gjithashtu thuhet se Rregullativa i përfshin rezultatet financiare të kompanive energjetike për katër vitet e fundit, ndërsa Ligji përjashton rezultatet për vitin 2020, pa asnjë arsyetim. Rrjedhimisht, tatimi i solidaritetit “shërben” si një lloj “dënimi” për rritjen e rentabilitetit në vitin 2022. Duke paguar tatimin e solidaritetit, shoqëria do të duhet të sigurojë kapital të ri sepse nuk e disponon atë shumë në bazë të rregull.

Sipas parashtruesit, me Ligjin shkelet edhe neni 52, paragrafi 4 i Kushtetutës, kryesisht për shkak se tatimi i vendosur në vitin 2023 mbulon fitimin nga viti 2022, i cili është tatim prapaveprues që bie ndesh me rregullativën ekzistuese tatimore dhe detyrimin për përgatitjen e raporteve financiare nga dispozitat e cituara të Ligjit për shoqëritë tregtare.

Në iniciativë theksohet se të gjitha masat për zbutjen e krizës miratohen gjatë një krize, jo pas përfundimit të saj. Sqarohet se bashkëpronarët kanë shpërndarë tashmë fitimin për vitin financiar 2022, por nëse ligji nuk ka parashikuar zbatim prapaveprues ose ka qenë lëndë e procedure legjislative publike dhe transparente, me kohë të lënë për përgatitjen për këtë pagesë, kompanitë nuk do të ishte në gjendje t’i ndryshonte planet e biznesit dhe investimet e realizuara. Në këtë rast, atyre iu hoq mundësia për të marrë vendime të arsyeshme për shpërndarjen e fitimeve dhe u cenua stabiliteti i Shoqërisë dhe menaxhimi i saj.

Ligji i kontestuar ka hyrë në fuqi më 25 shtator 2023 dhe prodhon një efekt prapaveprues që nuk është aspak më i favorshëm për qytetarët, apo në këtë rast për kompanitë. Përkundrazi, Ligji cenon sigurinë juridike, politikën afariste, planifikimin buxhetor të kompanive, likuiditetin e tyre, investimet e planifikuara dhe të ardhshme dhe vë në pikëpyetje mbijetesën e tyre, gjë që prek drejtpërdrejt qytetarët dhe vendet e tyre të punës në kompanitë e përfshira në Ligj.

Parimi i non bis in idem (dy herë për të njëjtën gjë) është baza e sundimit të së drejtës si vlerë themelore e vendosur në nenin 8, paragrafi 1, alineja 3 të Kushtetutës, parim i të cilit në iniciativë thuhet se është shkelur. Kjo pasi baza e tatimit të solidaritetit është sërish pjesa e fitimit të tatimuar tashmë një herë për vitin 2022.

Duke cituar dispozitat e Ligjit për tatimin mbi fitimin dhe Ligjin për shoqëritë tregtare, sqarohet se tatimi mbi fitimin për vitin 2022 tashmë është paguar, por Ligji i Solidaritetit rivendos detyrimin për pagimin e tatimit për të ardhurat tashmë të tatimuara, nga të cilat tatimpaguesit do të jenë dy herë të tatimuar, që është në kundërshtim me nenin 8, paragrafi 1, alineja 3 të Kushtetutës.

Sipas parashtruesit, ka shkelje edhe të nenit 52, paragrafit 3 të Kushtetutës apo parimit të publikimit të ligjeve, sepse neni 16 i ligjit parashikon që ai të hyjë në fuqi në ditën e publikimit, gjë që prek drejtpërdrejt interesat e një numri të madh personash dhe vacatio legis duhet të jetë së paku 8 ditë, si afat që është më i përshtatshmi me natyrën e ligjit, pra afati duhet të jetë më i gjatë, jo më i shkurtër.

Në këtë mënyrë, personat e prekur jo vetëm që nuk kanë mundësi të njihen me përmbajtjen e Ligjit, e cila është një e drejtë e garantuar me Kushtetutë, por nuk kanë mundësi të paraqesin një deklaratë tatimore më 25 shtator 2023 (obligim sipas nenit 8 të Ligjit, me afat në datën e publikimit) dhe për të siguruar mjetet e nevojshme në para. Reforma tatimore që hyn në fuqi menjëherë, sipas parashtruesit, nuk mund të jetë praktikë e një shoqërie demokratike me siguri juridike të garantuar dhe parime bazë të sundimit të së drejtës.

Parashtruesi sqaron se zbatimi i ligjit do të ketë pasoja të rënda për tatimpaguesit që do të ishte e vështirë të eliminoheshin më vonë, për këtë arsye propozon që Gjykata, në përputhje me nenin 27 të Rregullores, të miratojë aktvendim për ndërprerjen e zbatimit të akteve ose veprimeve individuale që ndërmerren në bazë të ligjit kontestues.

Sipas parashtruesit, afati i paraparë prej 30 ditësh për sigurimin e mjeteve të nevojshme për këtë lloj tatimi është i paarsyeshëm, si dhe parashikohet dënimi për mosveprim. Nëse Gjykata nuk e pezullon zbatimin e ligjit, subjektet e prekura nuk do të kenë kohë të mjaftueshme për të siguruar fondet e nevojshme. Nga ana tjetër, investitorët ndërkombëtarë kërkojnë stabilitet dhe transparencë në kuadrin rregullator në mënyrë që ata të përgatiten në mënyrë adekuate për ndryshimet që po ndodhin, gjë që nuk është rasti këtu. Ligji i kontestuar do të dëmtojë në mënyrë të pakthyeshme shtetin dhe do të ndikojë negativisht në investimet e ardhshme në terma afatgjatë. Zbatimi i ligjit ka të ngjarë të përbëjë shkelje të detyrimeve për trajtim të drejtë dhe të barabartë të ndërmarra në një sërë marrëveshjesh dypalëshe të lidhura me vende të tjera.

Në vijim shtjellohen efektet ekonomike dhe dëmet që do të shkaktonte shfuqizimi i Ligjit, nëse Gjykata nuk vendos për miratimin e aktvendimit, në përputhje me nenin 27 të Rregullores.

Duke marrë parasysh të gjitha sa më sipër, parashtruesi i iniciativës konsideron se Ligji në tërësi dhe në veçanti nenet 2, 3, 4, 5, 8, 14, 15 dhe 16 shkelin nenin 8 paragrafi 1 alineja 1, nenin 33, nenin 52 paragrafët 3 dhe 4 dhe nenin 55 të Kushtetutës, prandaj edhe propozohet anulimi i tij.

Në iniciativën e Odës Ekonomike të Maqedonisë së Veriut, e dërguar përmes Igor Spirovski, avokat nga Shkupi, thuhet se Ligji nuk është në përputhje me nenin 8, paragrafi 1, alineja 3, nenin 30, nenin 33, nenin 52, paragrafi 4 dhe nenin 55 i Kushtetutës.

Sipas iniciativës, nëse analizohet përmbajtja e neneve 2 deri në 7 të ligjit, rezulton se ato përcaktojnë tatimin e solidaritetit, përcaktojnë tatimpaguesit, bazën e llogaritjes së tatimit, periudhën kur është krijuar obligimi, si dhe norma tatimore. Në mënyrë të përmbledhur, nga pikëpamja juridike, Ligji, nga 25 shtator 2023, parasheh tatim shtesë të fitimit të realizuar në vitin 2022 për kompanitë që kanë realizuar të ardhura totale më të mëdha se 615.000.000 denarë sipas parametrave të zhvilluar në dispozitat e cekura. Për arsyet dhe objektivat e vendosjes së këtij tatimi, nenet 2 dhe 3 të ligjit thonë se ky tatim përcaktohet dhe paguhet në kushte të rrethanave ekonomike të paparashikueshme dhe të pafavorshme në Republikë dhe bazohet në parimet e drejtësisë, barazisë dhe proporcionalitetit, sipas të cilëve secili është i detyruar të marrë pjesë në përmbushjen e shpenzimeve publike në përputhje me mundësitë ekonomike. Një tipar i rëndësishëm i Ligjit është se  me të bëhet harmonizim me Rregullativën e (BE-së) 2022/1854 të datës 6 tetor 2022 për ndërhyrje urgjente për zgjidhjen e problemeve me çmimet e larta të energjisë (CELEX nr. 32022R1854).

Në tekstin e mëtutjeshëm të iniciativës përcaktohen arsyet e mospajtimit me nenin 52, paragrafi 4 dhe nenin 8, paragrafi 1, alineja 3 të Kushtetutës. Gjegjësisht, çështja qendrore kushtetuese, sipas iniciatorit, është antikushtetutshmëria e ligjit për shkak të efektit të tij prapaveprues. Duke vepruar kështu, vë në dukje standardet e përcaktuara për interpretimin e nenit 52 të Kushtetutës për efektin prapaveprues të ligjeve të lëndëve të Gjykatës U.nr. 189/2003 dhe U. 51/2008 sipas të cilit interpretim ligjet veprojnë vetëm për situatat dhe marrëdhëniet e reja juridike që ndodhin pas hyrjes së tyre në fuqi dhe përjashtim ekziston vetëm nëse efekti prapaveprues është më i favorshëm për qytetarët.

Ndalimi i veprimit prapaveprues është i përgjithshëm dhe vlen për çdo ligj, duke përfshirë ato në fushën e tatimeve, dhe retroaktiviteti ekziston patjetër kur ligji zbatohet për një ngjarje të ndodhur para miratimit të ligjit, respektivisht i referohet të ardhurave që janë krijuar para hyrjes në fuqi të ligjit.

Nga përmbajtja e neneve 4 dhe 6 të Ligjit, rezulton se bëhet fjalëpër një efekt prapaveprues, pasi përfshin fitimet nga viti 2022, para hyrjes në fuqi të Ligjit të vitit 2023. Për më tepër, në mënyrë sistematike, tatimi mbi të ardhurat e kompanive për vitin 2022, sipas shkallës së rregullt prej 10%, tashmë është deklaruar në bilanc për atë vit dhe është paguar, në mënyrë që viti 2022 ka përfunduar në aspektin kontabël, që është një ngjarje e largët para hyrjes në fuqi të Ligjit.

Sipas Kushtetutës, i vetmi përjashtim nga ndalimi i efektit prapaveprues është i mundur nëse efekti i tillë është më i favorshëm për qytetarët, nga e cila pikë efekti prapaveprues nuk mund të justifikohet me objektivat e Ligjit, me gjoja harmonizimin me Rregulloren e lartpërmendur dhe as me legjislacioni krahasues që lejonte efekt prapaveprues në mënyrë të ngjashme. Arsyetimi i vetëm do të ekzistonte nëse ligji do të ishte më i favorshëm për qytetarët, por në këtë rast ligji i kontestuar nuk vlen për qytetarët, kështu që nuk ka asnjë referencë për këtë përjashtim. Për më tepër, përfitimi “për qytetarët” nuk mund të “elaborohet” nëse buron nga disavantazhi, pra dëmin që ligji e shkakton për një grup të caktuar subjektesh.

Në kontekstin e mësipërm, theksohet se në mars 2022, Komisioni Evropian i dërgoi një komunikatë, COM (2022) 108 final, Parlamentit Evropian, Këshillit Evropian dhe organeve të tjera me titull REPowerEU, pra veprim i përbashkët evropian për energji më të qasshme, të sigurt dhe të qëndrueshme. Komunikimi rekomandon masa specifike për të adresuar goditjet e çmimeve në sektorin e energjisë të shkaktuara nga pushtimi rus i Ukrainës dhe mundësitë për të ndihmuar sipërmarrësit që varen shumë nga përdorimi i energjisë. Për të financuar masat në këtë gjendje të jashtëzakonshme, dokumenti sugjeron që shtetet anëtare të “konsiderojnë” mundësinë e vendosjes së masave të përkohshme tatimore për fitimet e larta të papritura, duke theksuar se masat nuk duhet të jenë prapavepruese. Rregullativa e përmendur në ligj është vetëm përfundimi i atij procesi në BE dhe kontributi i solidaritetit që vendet kanë futur si “taksë mbi fitimet e larta të papritura” është një taksë e përkohshme me efekt në të ardhmen në shumicën e rasteve.

Në tekstin e mëtejshëm të iniciativës elaborphen qëndrimet e Gjykatës Kushtetuese të mbajtura për lëndët U.br.189/2003 dhe U.br.51/2008, lidhur me çështjen e zbatimit retroaktiv të ligjeve të kontestuara atëherë.

Sipas parashtruesit, dispozita e kontestuar parashikon një efekt prapaveprues të ligjit, i cili nuk është i favorshëm për qytetarët, duke qenë se ata kanë përcaktuar sjelljen e tyre dhe kanë hyrë në marrëdhënie juridike të përshtatshme në kuadër të veprimtarisë së tyre, në vijim të vlefshmërisë së ligjeve të atë kohë, duke përfshirë Ligjin për tatimin mbi të ardhurat. Prandaj, parashikueshmëria tatimore është një element i rëndësishëm për marrjen e vendimeve afariste dhe ata kanë pasur pritshmëri legjitime që detyrimet e tyre tatimore të përfundonin brenda kornizës ligjore të shfaqjes së tyre. Tatimimi shtesë i fitimeve nga viti 2022, përveç shkeljes së ndalimit të veprimit prapaveprues të ligjeve, paraqet shkelje të rëndë dhe të dukshme të sigurisë juridike dhe pritshmërive legjitime, si dhe shkelje të sundimit të së drejtës. Kjo ndikon edhe në sigurinë juridike dhe pritshmëritë legjitime për vitin 2023, pasi tatimpaguesve jo vetëm u merren mjetet në para, por u merren edhe mjetet që ata i kanë planifikuar ose investuar tashmë për sipërmarrjet e tyre afariste, edhe atë para hyrjes në fuqi të Ligjit.

Nisur nga sa më sipër, parashtruesi vlerëson se ekzistojnë baza të rënda dyshimi për shkelje të nenit 54 paragrafi 4 dhe nenit 8 paragrafi 1 alineja 3 të Kushtetutës.

Në vazhdim të pretendimeve në iniciativë, shpjegohen arsyet e mospërputhjes së Ligjit me nenin 33 të Ligjit, me nenin 8, paragrafi 1, alineja 3 të Kushtetutës. Domethënë, sundimi i së drejtës, ndër të tjera, nënkupton një dispozitë që nuk sjell as dozën më të vogël të pasigurisë, sepse vetëm normat e besueshme janë bazë solide për veprim dhe garantojnë sigurinë juridike të qytetarëve, siç u shpreh Gjykata në Vendimin U. nr. 201/2020 nga 23 shtator 2020.

Sipas parashtruesit, nuk kontestohet se ligjvënësi ka të drejtë dhe një liri të caktuar që të vendosë taksa dhe tarifa publike për mbulimin e shpenzimeve publike, por nga dispozitat kushtetuese dhe vendimet e përcaktuara të Gjykatës Kushtetuese rezulton se ai nuk ka absolutisht lirinë dhe të drejtën për arbitraritet, por duhet të respektojë parimet kushtetuese. Taksat publike duhet të përcaktohen sipas kritereve të qarta dhe kur bëhet fjalë për taksat publike të jashtëzakonshme, të krijuara me qëllim që synojnë një numër të kufizuar tatimpaguesish, vendosja e tyre duhet të jetë në përputhje me objektivat që duhen arritur.

Iniciativa thekson se, në përputhje me nenin 2, paragrafi 2 të ligjit, kjo taksë paguhet në kushte të rrethanave të paparashikueshme dhe të pafavorshme ekonomike dhe ligji bazohet në parimet e drejtësisë, barazisë dhe proporcionalitetit sipas të cilave “të gjithë janë obligohen të marrin pjesë në shlyerjen e borxheve publike në përputhje me mundësitë e tyre ekonomike”, e nga ana tjetër, neni 4 parasheh se kësaj takse i nënshtrohen vetëm ata që në vitin 2022 kanë realizuar të hyra të përgjithshme mbi 615.000.000 denarë.

Më tej thuhet se Rregullativa e përmendur në ligj përcakton disa masa për zbutjen e çmimeve të larta të energjisë dhe rreziqeve të furnizimit, si: masat për uljen e konsumit, minimizimin e mundshëm të çmimeve të energjisë për familjet dhe ndërmarrjet e vogla dhe të mesme ose kufizimin e të ardhurave të energjisë të krijuara nga kompanitë e energjetike dhe të ngjashme. Nga pikëpamja tatimore, Rregullativa fut  maksimizimin e të ardhurave të prodhuesve të energjisë elektrike nga burime të tjera (solare, me erë, bërthamore, etj.), të cilat nuk ndikohen nga çmimet e karburanteve fosile, dhe një “kontribut solidariteti të përkohshëm” në vend në nivel nacional (në thelb një tatim fitimi i papritur ose windfall profit tax) në lartësi prej 33% mbi fitimet e kompanive që operojnë në sektorët e naftës së pa përpunuar, gazit natyror, qymyrit dhe rafinerisë me prodhimin e derivateve, i cili nuk duhet të futet nëse shteti zbaton masa ekuivalente. (Nenet 14 dhe 15 të Rregullativës).

Sipas hyrjes në nenin 14 të Rregullativës, kontributi i solidaritetit është një mjet i përshtatshëm për përballimin e fitimeve të tepërta, në rast rrethanash të paparashikuara. Këto fitime nuk korrespondojnë me ndonjë fitim të rregullt që kompanitë e Unionit ose ato të themeluara në mënyrë të përhershme në sektorët e naftës së pa përpunuar, gazit natyror, qymyrit dhe rafinerisë do të kishin pritur ose mund të kishin bërë në rrethana normale, po të mos kishin ndodhur ngjarjet e paparashikuara në tregjet e energjetikës. Prandaj, futja e kontributit të solidaritetit përbën një masë të përbashkët dhe të koordinuar, e cila lejon, në frymën e solidaritetit, të gjenerojë të ardhura shtesë për autoritetet kombëtare për të mbështetur financiarisht familjet dhe kompanitë e prekura fuqishëm nga rritja e çmimeve të energjisë, duke siguruar një fushë të barabartë loje brenda Unionit. Kjo duhet të zbatohet paralelisht me taksat e rregullta të korporatave të vendosura nga secili anëtar mbi kompanitë në fjalë.

Prandaj, ky “kontribut solidariteti” në Rregullore është i lidhur fort me fitimet e mëdha nga invazioni rus i Ukrainës në vitin 2022 në sektorët e lartpërmendur, dhe ky fitim nuk është pjesë e operacioneve të tyre të rregullta, siç janë fitimet e disa kompanive botërore. Prandaj, vetëm ai fitim shtesë i fituar në një mënyrë kaq të paparashikueshme mund të përbëjë një bazë legjitime për të kërkuar, me Rregullativë, një pjesëmarrje të veçantë të këtyre kompanive në mbulimin e subvencioneve për të lehtësuar pozitën e subjekteve të prekura rëndë. Megjithatë, Ligji i referohet Rregullativës, por nuk zbatohet për kompanitë nga sektorët e përfshirë me këtë, por vendos një formulim të përgjithshëm që kjo taksë paguhet në kushte të rrethanave ekonomike të pafavorshme dhe të paparashikueshme dhe të gjitha subjektet me të ardhura totale më të mëdha, më shumë se 615.000.000 denarë. Sipas këtij kriteri, nuk është e mundur të identifikohet dhe dallohet nëse një kompani ka krijuar të ardhura për shkak të rrethanave të jashtëzakonshme të papritura apo nëse ato janë rezultat i operacioneve dhe planifikimit të suksesshëm. Duke përfshirë të gjitha kompanitë me të ardhura më të mëdha se shuma e përcaktuar, vendoset një taksë shtesë mbi fitimin edhe pse ato të ardhura nuk janë rezultat i fitimit shtesë në kuptim të Rregullativës. Prandaj, referimi i Rregullativës në një situatë kur neni 2 i Ligjit vendos bazë tjetër për vendosjen e tatimit të solidaritetit dhe kriterin arbitrar (615.000.000 denarë) për përcaktimin e tatimit, është jashtëzakonisht kontradiktore nga pikëpamja e qëllimeve të Ligjit.

Domethënë, pa një identifikim specifik të fitimeve enorme në sektorët e energjetikës si bazë për tatimim të veçantë shtesë, Ligji ka mbetur pa bazë legjitime dhe duket si i “i zakonshëm” ligj për tatimim shtesë (të dyfishtë) dhe retroaktive të fitimeve për vitin 2022. Nëse bëhet fjalë për krizë ekonomike, apo rrethana të paparashikuara dhe të pafavorshme ekonomike, si bazë për tatimin, siç përcaktohet në nenin 2 të Ligjit dhe pasi kjo dispozitë i referohet barazisë dhe proporcionalitetit, atëherë rezulton se ky objektiv në Ligj mund të “kënaqë” nëse, në përputhje me nenin 33 të Kushtetutës, të gjithë, dhe jo vetëm disa, marrin pjesë në obligimet tatimore në raport me aftësitë e tyre. E gjithë kjo është në kundërshtim me parimet e vetë ligjit nga neni 2 në lidhje me nenin 33 të Kushtetutës. Që ligji të jetë në frymën e Rregullativës së cilës i referohet, ai duhet të synojë fitimet shtesë të pajustifikuara, të identifikuara në sektorin e energjetikës, dhe jo fitimet nga funksionimi i rregullt i kompanive fitimprurëse. Pavarësisht nëse ky tatim i dyfishtë quhet ad hoc apo retroaktiv, kontradikta e tij për sa i përket bazës legjitime dhe objektivave për vendosjen e tij nuk është në përputhje me kërkesat e vendosura nga parimi i sundimit të së drejtës gjatë miratimit të ligjeve që e paraqesin tatime në suaza të nenit 33 të Kushtetutës. Kjo tregon se shteti ka pasur nevojë për mjete shtesë në Buxhet, qoftë edhe për qëllime dhe dedikime fisnike, ndaj vendosi t’i grumbullonte vetëm nga kompanitë e suksesshme, të cilat gjithsesi janë “paguesit” më të rregullt të tatimit mbi fitimin. Nëse ligji do t’i referohej vetëm fitimeve shtesë të kompanive të energjetikës, kjo nuk do të mund të “konvalidonte” veprimin e tij prapaveprues antikushtetues.

Parashtruesi thekson se kuptohet se Rregullativa e paraqitur në vetvete nuk është kriter për kushtetutshmërinë e ligjit kontestues, por kjo tregon se ligjvënësi është kontradiktor në referimin e faktit se ky ligj po miratohet me qëllim për harmonizim, nërsa zgjidhjet ligjore nuk kanë “lidhje” me normat thelbësore të Rregullativës. Ligji jo vetëm që nuk trajton fitimet në sektorin e energjisë, por gjithashtu nuk përshtatet në kornizën kohore të Rregullativës për qëllime të përballjes urgjene me çmimet e larta të energjisë dhe furnizimit me energji, madje bën thirrje për përballje me pasojat e krizës së KOVID-19 edhe pse pandemia ka kaluar prej kohësh. Gjegjësisht, aktivitetet e Komisionit Evropian për përballjen me këta çështjeve kanë filluar në mars të vitit 2022, ndërsa ligji i kontestuar është miratuar një vit më vonë edhe pse synon përballje urgjente me çmimet e larta të energjisë. Situata në tregjet e energjetikës ka ndryshuar në mënyrë drastike drejt normalizimit dhe Komisioni Evropian publikoi raportin e tij në qershor 2023, i cili nuk propozon zgjatje të masave. Raporti për efektet e kontributit të solidaritetit duhet të publikohet më 15 tetor 2023 ose menjëherë pas dërgimit të iniciativës. Rrjedhimisht, ligji është “i vjetëruar” respektivisht i miratuar në kohën kur përfundon zbatimi i masave, që do të thotë se nuk mund të lidhet as funksionalisht me harmonizimin e asaj rregullativee dhe tregon se ka efekt prapaveprues.

Iniciativa vijon duke cituar nenet 30 dhe 55 të Kushtetutës, si dhe nenin 1 të Protokollit 1 të Konventës, ku thuhet se vendosja e detyrimeve tatimore nga ligji kontestues përbën në mënyrë të padiskutueshme heqje pronësie. Duke qenë se Ligji ka fuqi prapavepruese, gjë që ndalohet me nenin 52, paragrafi 4 të Kushtetutës, është e kotë të argumentohet nëse sekuestrimi mund të arsyetohet me nenin 30 të Kushtetutës. Kjo pasi ky sekuestrim në asnjë mënyrë nuk mund të trajtohet si sekuestrim në interes të publikut. Interesi publik duhet të mbrohet kur bëhet fjalë për një ligj me efekt prapaveprues që synon konfiskimin e pasurisë, duke mbrojtur në këtë mënyrë sundimin e së drejtës dhe sigurinë juridike si vlera themelore të rendit kushtetues.

Edhe nëse nuk merret parasysh retroaktiviteti, marrja e pronësisë nuk mund të vlerësohet si proporcionale duke qenë se Ligji e vendos barrën e “solidaritetit” vetëm mbi kompanitë me të ardhura më të larta, megjithëse neni 2 i ligjit merr parasysh rrethanat e paparashikueshme dhe të pafavorshme ekonomike. Duke përjashtuar të gjitha kompanitë që kanë pasur fitime, por kanë pasur të ardhura më të ulëta, u vendoset një barrë e tepërt dhe joproporcionale kompanive të prekura që prish ekuilibrin e drejtë dhe nuk mund të justifikohet me marrjen e pronësisë.

Në praktikën gjyqësore të Gjykatës Evropiane të të Drejtave të Njeriut, vendosja e taksave përbën një ndërhyrje në të drejtën për gëzimin paqësor të pronave, e garantuar nga neni 1 i Protokollit 1 të Konventës. Gjykata zbaton procesin standard me tre hapa kur vlerëson nëse një ndërhyrje në të drejtën e pronës është në përputhje me ligjin, nëse ajo ndjek një qëllim legjitim në interesin publik dhe nëse ka pasur proporcionalitet edhe kur bëhet fjalë për ligjet prapavepruese, në kuptimin që një ligj prapaveprues nuk cenon domosdoshmërisht automatikisht të drejtën e pronës (ndryshe nga Kushtetuta jonë, sipas së cilës efekti prapaveprues përjashton ekzistencën e një interesi publik në marrjen e pronës). Gjykata gjen justifikim dhe proporcionalitet kur një ligj “retroaktiv” korrigjon dobësitë teknike në ligjin e mëparshëm që lejonte anashkalimin e regjimit të ri dhe marrjen e të ardhurave shtesë, por jo kur taksat e vendosura nga aktivitetet para hyrjes në fuqi të ligjit imponohen dhe rriten në mënyrë retroaktive. Kështu në rastin e N.K.M. kundër Hungarisë, gjykata konstatoi se kërkuesit i ishte ngarkuar një barrë e tepërt, pasi shumica e qytetarëve nuk ishin të detyruar të kontribuonin në barrën publike në një nivel të duhur, edhe pse masa i shërbente interesave të buxhetit të shtetit në kohë të vështirësive ekonomike. Për më tepër, Gjykata konstatoi se tatimi ka qenë i dedikuar mbi të ardhurat në lidhje me aktivitetet para vitit tatimor në fjalë dhe është realizuar në atë vit pas largimit të aplikuesut nga puna. Gjykata “përsërit” se tatimimi me një normë dukshëm më të lartë se ajo e zbatueshme në kohën kur ato të ardhura janë fituar mund të konsiderohet si një ndërhyrje e paarsyeshme me pritshmëritë e mbrojtura nga neni 1 i Protokollit 1.

Ligji i kontestuar, me efektet e tij, cenon garancitë e lirisë së tregut dhe të sipërmarrjes dhe pozitën e barabartë të subjekteve të tregut sipas nenit 55 të Kushtetutës. Përjashtimi nga “ndikimi” i këtij ligji i kompanive që kanë realizuar më pak se 615.000.000 denarë të hyra i vendos tatimpaguesit në pozitë të pabarabartë, të pafavorshme në treg, pa ndonjë kriter apo bazë përkatëse. Ligji i kontestuar krijon pasiguri juridike dhe trajtim të pabarabartë në realizimin e aktiviteteve të tyre ekonomike në vitin 2023 dhe pagesa e kësaj tatimi bie jashtë planeve të biznesit për këtë vit, gjë që e vështirëson ndjeshëm realizimin e aktiviteteve të nisura apo planifikimin e aktiviteteve të reja dhe vështirëson pagesën e dividentës. Në të njëjtën kohë, ato kompani që nuk i nënshtrohen kësaj takse fitojnë avantazh dhe pozitë të privilegjuar në treg. Prandaj, nuk është e mundur të arsyetohet Ligji me një argument të arsyeshëm dhe të bazuar në Kushtetutë. Duke vepruar kështu, parashtruesi thekson se pasojat e një ligji kaq të paparashikueshëm me efekt prapaveprues, nëse ai mbetet në rendin ligjor, janë katastrofike për ekonominë e vendit, për aktivitetet investuese, për të bërë biznes, për investimin në vend nga investitorët e huaj.

Në fund i referohet përmbajtjes së nenit 8, paragrafi 3 të Ligjit, sipas të cilit tatimpaguesit duhet të dërgojnë formularin e deklaratës tatimore jo më vonë se data 25 shtator 2023, duke pasur parasysh se ligji ka hyrë në fuqi në të njëjtën datë, pa vacatio legis, atëherë është e qartë se ligjvënësi ka vendosur një afat që nuk mund të respektohet, si dhe ka parashikuar gjobë në nenin 11 të ligjit.

Bazuar në sa më sipër, parashtruesi i propozon Gjykatës që të inicojë procedurë për vlerësimin e kushtetutshmërisë së Ligjit, të miratojë aktvendim në bazë të nenit 27 të Rregullores së Punës për ndalimin e zbatimit të akteve individuale dhe veprimeve të ndërmarra në bazë të tij, dhe pastaj ta anulojë atë.

Sipas Shoqërisë për tregti dhe shërbime ETMT ENERXHI SHPKNJP Shkup, ligji i kontestuar shkel: Pjesa I-Dispozitat themelore; Pjesa II – Liritë dhe të drejtat themelore të njeriut dhe qytetarit, seksioni 2 “Të drejtat ekonomike, sociale dhe kulturore” dhe seksioni 4 “Bazat e marrëdhënieve ekonomike”, respektivisht neni 8, paragrafi 1, alinetë 3, 6 dhe 7, neni 30, paragrafi 3, neni 54 paragrafi 3 dhe neni 55 i Kushtetutës.

Për shkak të shkeljeve të konstatuara, parashtruesi i iniciativës propozon që Gjykatës të inicojë procedurë për vlerësimin e kushtetutshmërisë dhe më pas ta shfuqizojë ligjin e kontestuar.

Në vazhdim të iniciativës citohen neni 2, paragrafi 2, si dhe nenet 4, 5 dhe 6 të ligjit, ku thuhet se pagesa e shpenzimit publik, sipas këtyre dispozitave, nuk përfshin të gjithë tatimpaguesit, se Ligji ka një qasje selektive dhe është në kundërshtim me qëllimet për të cilat është miratuar ose nenin 2, sepse sipas kësaj dispozite secili është i detyruar të marrë pjesë në shlyerjen e shpenzimeve publike në përputhje me mundësitë e veta ekonomike. Megjithatë, kriteret e përcaktuara në nenin 6 nuk rezultojnë me pagesë sipas mundësive ekonomike, sepse baza tatimore përcaktohet nga fitimi në periudhën 2018-2022, por jo 2023, në të cilin mund të mos krijohen të ardhura si në vitet e mëparshme. Në të njëjtën kohë, në Ligj nuk parashikohet hulumtim i mundësive aktuale ekonomike të tatimpaguesit.

Për më tepër, kriteri i “të ardhurave totale” nuk është një tregues real se sa mjete neto janë të disponueshme për tatim, sepse disa tatimpagues kanë realizuar të ardhura më të larta dhe kanë raportuar fitime më të ulëta, duke shmangur kështu pagimin e taksave dhe anasjelltas. Gjithashtu, nuk është marrë parasysh nëse fitimi i arritur ka qenë rezultat i rritjes së investimeve, përmirësimit të produktivitetit, pushtimit të tregjeve të reja etj., apo nëse ka qenë rezultat i fitimit nga lëvizjet në tregun e energjensëve.

Kjo qasje selektive e ligjit ka një efekt dekurajues për kompanitë e suksesshme, veçanërisht ato të orientuara drejt investimeve, që do të thotë se kompanitë që kanë investuar në vitet e kaluara vihen në një pozitë më pak të favorshme. Kjo qasje prish barazinë e tregut sepse disa subjekte vendosen në një pozicion më të favorshëm se konkurrentët e tyre, duke vënë në pikëpyetje likuiditetin e kompanive dhe potencialin e tyre investues.

Me përcaktimin e kritereve dhe bazës tatimore për llogaritjen e tatimit në nenin 2, paragrafi 2 të ligjit, shkelen neni 55 dhe neni 8, paragrafi 1, pika 7 të Kushtetutës.

Gjithashtu, shkelje e parimit të drejtësisë, barazisë dhe proporcionalitetit pasqyrohet në vetë ligjin, pra në nenin 6, paragrafi 14, ku thuhet se në rastin kur tatimpaguesi ka filluar të kryejë një veprimtari gjatë vitit 2020 ose 2021, me përjashtim të rastit kur fillimi i veprimtarisë është rezultat i ndryshimit të statusit, si dhe në rastin kur baza tatimore pas uljes vetëm për vitin 2021 është një shumë më e lartë se zero, baza tatimore llogaritet në përputhje me pikën 1 të këtij neni. Gjegjësisht, nga sa parashikohet në këtë mënyrë, del se tatimpaguesi i themeluar në vitin 2021 është në pozitë më pak të favorshme se tatimpaguesit e tjerë, sepse paragrafi 1 i nenit 6 të ligjit parashikon zbritjen e mesatares së bazës tatimore për 2018, 2019 dhe 2021, nga të cilat tatimpaguesit që nuk ishin themeluar në atë kohë llogariten si fitime vetëm për vitin 2022.

Ligji i kontestuar cenon edhe parimin e ligjshmërisë, i cili zbatohet në përputhje me nenin 52 të Kushtetutës. Kjo sepse ligji synohet të hyjë në fuqi menjëherë në datën e miratimit të tij dhe kjo mënyrë e hyrjes në fuqi duhet të zbatohet si përjashtim vetëm për arsye të justifikuara të përcaktuara nga Kuvendi. Në këtë rast, nuk ka asnjë justifikim për një imponim të tillë dhe as një arsye veçanërisht të rëndësishme.

Ndryshe, vacatio legis është për shkak të nevojës që qytetarët të njihen me përmbajtjen e ligjit para hyrjes së tij në fuqi, si dhe krijimit të kushteve teknike nga organet kompetente për zbatimin e ligjit. Gjatë kësaj kohe, personat juridikë duhet të përgatiten në mënyrë të duhur në mënyrë që të përmbushin detyrimin tatimor të vendosur brenda afateve të dhëna. Kjo është veçanërisht e vërtetë pasi që afati i përcaktuar në nenin 8, paragrafi 1 të Ligjit për plotësimin dhe dërgimin e formularit bie në të njëjtën ditë të publikimit të Ligjit, dhe Drejtoria e të Ardhurave Publike, me njoftim me shkrim, e zgjat këtë afat deri më 4 tetor, 2023, por afati për pagesën e taksës ka mbetur i njëjtë, 25 tetor 2023, duke shkurtuar kështu afatin e veprimit në 20 ditë, në vend të 30 si që ka parashikuar neni 8, paragrafi 2 i Ligjit.

Për më tepër, neni 52, paragrafi 4 i Kushtetutës ndalon efektin prapaveprues të ligjeve. Sipas parashtruesit, duhet pasur parasysh se mbi fitimet e bëra në vitin 2022 vendoset një taksë e re, për të cilën tashmë janë paguar taksat ndaj shtetit, prandaj ligji nuk mund të zbatohet për detyrimet tatimore që tashmë janë përmbushur, por  tatimi mund të zbatohet vetëm për detyrimet ose marrëdhëniet tatimore të paplotësuara. Tatimpaguesit nuk kanë parashikuar një taksë shtesë në planet e tyre fiskale për vitin 2023 dhe shumica e tyre nuk kanë shumën e kërkuar nga kjo taksë, e cila është 30% sipas nenit 7 të ligjit.

Ndalimi i efektit prapaveprues si parim demokratik është një themel bazë i parimit të sigurisë juridike, kështu që edhe pse Kushtetuta parashikon një përjashtim nga ky parim, vetëm kur ai është më i favorshëm për qytetarët, sipas praktikës kushtetuese dhe të drejtës ndërkombëtare, ky përjashtim ka të bëjë kryesisht me ligjet në fushën e së drejtës penale, dhe sigurisht jo për tatimet. Kjo sepse do të ishte në kundërshtim me parimin e sigurisë juridike, stabilitetit tatimor dhe pritshmërive legjitime të personave juridikë. Duke qenë se për personat juridikë ka përfunduar viti afarist 2022, ligji i kontestuar nuk është aspak më i favorshëm për ta dhe duke pasur parasysh se kanë planifikuar investime në fuqi njerëzore apo investime të reja, kështu po futen në falimentim apo reduktohet potenciali i investimit dhe potenciali afarist.

Gjithashtu, neni 30 i Kushtetutës garanton se askujt nuk mund t’i hiqet ose kufizohet pronësia dhe të drejtat që rrjedhin prej saj, përveç për interesat publike të përcaktuara me ligj. Me miratimin e ligjit kontestues, personat juridikë që përcaktohen si tatimpagues nuk kanë paraparë dhe as nuk kanë planifikuar që të paguajnë sërish tatimin nga fitimi tashmë i shpërndarë për vitin paraprak dhe kështu të futen në gjendje falimentimi dhe për llogaritjen e taksës së solidaritetit nuk merret parasysh fitimi për vitin aktual 2023. Pra, ligji ndërhyn drejtpërdrejt në gëzimin e së drejtës në pronë, sepse deri në miratimin e Ligjit, tatimpaguesi kishte shpresa legjitime se fitimin e fituar do ta dispononte si pronë e tij.

Vendosja e një takse me efekt prapaveprues nuk është në asnjë mënyrë më e favorshme për qytetarët dhe as qytetarët nuk mund të ndiejnë përfitim prej saj, në mënyrë që ligjvënësi të ketë një arsye legjitime për tu thirrur në përjashtimin nga neni 30 i Kushtetutës.

Sipas parashtruesit, në nenin 3 të Ligjit theksohet se mjetet e mbledhura do të përdoren për tu përballur me pasojat e COVID-19, dhe se Ligji është në përputhje me Rregullativën e BE-së 2022/1985, por me Ligjin e kontestuar nuk e arrihet qëllimi për të cilin është miratuar. Kjo është veçanërisht e vërtetë pasi nuk ka asnjë përputhje as me Rregullativën, as me krizën Covid. Për më tepër, Rregullativa vlen vetëm për një sektor specifik industrial dhe neni 17, paragrafi 1 i këtij akti shprehimisht përcakton qëllimet e mjeteve të grumbulluara. Paragrafi 2, megjithatë, përcakton se masat duhet të jenë të përcaktuara qartë, transparente, proporcionale, jodiskriminuese dhe të verifikueshme, gjë që nuk është rasti këtu.

Parashtruesi vë në dukje një raport nga Enti Shtetëror për Revizion i datës 30.05.2022 në lidhje me nënprogramin e përcaktuar në Ligj dhe konstaton se konkluzionet e raportit tregojnë se nuk ka të dhëna të përcaktuara qartë, transparente, proporcionale, jodiskriminuese për mënyrën e përdorimit të mjeteve të grumbulluara mbi këtë bazë.

Prandaj, efekti prapaveprues i ligjit nuk mund të justifikohet me ndonjë arsye sociale më të favorshme për qytetarët, as nuk mund të përcaktohet se për cilën kategori të qytetarëve zbatohen këto masa, as nuk mund të përcaktohet nga rrethana të paparashikueshme dhe të pafavorshme ekonomike, siç përcaktohet në Neni 2 paragrafi 2 i Ligjit.

Sipas parashtruesit të iniciativës, me këtë ligj “minohet” koncepti i stabilitetit tatimor dhe parashikueshmërisë tatimore në një vend, si dhe inkurajon evazionin fiskal dhe ekonominë në hije, pa solidaritet tatimor në vendosjen e një detyrimi tatimor shtesë që zbatohet në mënyrë retroaktive për fitimet e realizuara në vitet e mëparshme, ku të gjitha detyrimet financiare dhe tatimore janë përmbushur.

Për të gjitha sa më sipër, propozohet që Gjykata të inicojë procedurë për vlerësimin e kushtetutshmërisë së Ligjit dhe më pas ta shfuqizojë atë.

Në plotësimin e iniciativës, të parashtruar më 26.10.2023, evidenton një kërkesë të veçantë për marrjen e vendimit, në përputhje me nenin 27 të Rregullores së Gjykatës, për ndalimin e zbatimit të akteve individuale ose veprimeve të kryera në bazë të ligjit të kontestuar, për shkak të rrezikut të shfaqjes së pasojave të vështira për t’u eliminuar dhe mundësisë që parashtruesi, me përmbushjen e obligimit, të shpiet në falimentim dhe të detyrohet të mbyllë veprimtarinë e tij të biznesit.

Në plotësim jepen të dhëna për periudhën e themelimit, fitimin e realizuar për vite të caktuara, tregtimin e realizuar të energjisë elektrike sipas sasive, taksat e përbashkëta të llogaritura dhe tatimin e solidaritetit për parashtruesin, pra konkludohet se përllogaritja e taksës së parashtruesit është bazuar në 106.5% të fitimit netos për vitin 2022 ose 95.71 të fitimit para tatimit. Gjithashtu sqarohet se fitimi total i parashtruedit në vitin 2023 është dukshëm më i vogël se taksa që duhet të paguajë, ndaj përcaktimi në nenin 2, paragrafi 2 të ligjit, që secili duhet të paguajë sipas mundësive ekonomike, ka krejtësisht efekt të kundërt. Parashtruesi beson se ky vit biznesi do të përfundojë me një humbje ose një fitim minimal për të. Sqarohet se të ardhurat e planifikuara nga kjo taksë janë rreth 50 milionë euro, ndaj po të kemi parasysh se sa tatim duhet të paguajë parashtruesi, rezulton se është 10% e këtyre mjeteve, çka është shkelje e parimit të barazisë dhe proporcionalitetit.

Me parashtresën e pranuar në Gjykatë, parashtruesi i kërkesës ETMT Enerxhi SHPKPNJ Shkup ka dërguar një shkresë nga Firma e Avokatit  Janson nga Brukseli në cilësinë e këshilltarit të shoqërisë, e cila i parashtron arsyet pse ligji i kontestuar është në kundërshtim me Kushtetutën. Në Gjykatë nuk i është dërguar autorizim i rregullt për të përfaqësuar interesat e parashtruesit të iniciativës.

Më iniciativën e Odës Ekonomike të Maqedonisë Veriperëndimore, Shkup, e përfaqësuar nga kryetari Mendi Qura, Ligji kontestohet si në kundërshtim me pjesën I-Dispozitat themelore; Pjesa II – Liritë dhe të drejtat themelore të njeriut dhe qytetarit, seksioni 2 “Të drejtat ekonomike, sociale dhe kulturore” dhe seksioni 4 “Bazat e marrëdhënieve ekonomike”, respektivisht neni 8, paragrafi 1, alinetë 3, 6 dhe 7, neni 30, paragrafi 3, neni 54 paragrafi 3 dhe neni 55 i Kushtetutës.

Kjo iniciativë, për sa i përket pretendimeve, është krejtësisht identike me atë të paraqitur më parë, me përjashtim të faktit se pjesët që kanë të bëjnë me veprimtarinë afariste të ETMT Enerxhi SHPKPNJ, si parashtruese dhe detyrimet tatimore të saj nuk janë marrë në iniciativën e Dhomës Ekonomike të Maqedonisë Veriperëndimore.

Në Iniciativën e Shoqërisë për konsalting LANSKI, GANZER, ZEKIRI + PARTNER SHPK Shkup kontestohet kushtetutshmëria e pjesës “ose viti 2021” të nenit 6, paragrafi 14 (të shënuar gabimisht si pika 14) të Ligjit si në kundërshtim me nenin 8, paragrafi 1, alinetë 3, 6 dhe 7 dhe nenin 55 të Kushtetutës, për këtë arsye propozohet që Gjykata të fillojë procedurën dhe më pas ta shfuqizojë ose anulojë atë.

Iniciativa fillon duke cituar nenin 2, paragrafi 2, nenin 4, paragrafi 1, nenin 5, nenin 6, paragrafët 1, 2 dhe 3 dhe paragrafin e kontestuar 14 të ligjit, dhe konstaton se nga dispozitat e cituara del se pagesa e tatimit të solidaritetit nuk i mbulon të gjithë tatimpaguesit, por vetëm disa tatimpagues ose ata që kanë raportuar të ardhura totale më të mëdha se 615.000.000 denarë në vitin 2022.

Sipas pikave 1 dhe 2 të nenit 6 të ligjit, kompanive u jepet mundësia të zgjedhin nëse do të paguajnë tatimin në bazë të fitimit të vitit 2022 apo mesataren e zbritur nga viti 2017, 2018 dhe 2019 si më e favorshme, apo në bazë të fitimit nga viti 2021 dhe 2022, pra mesatarja e zbritur (2017, 2018 dhe 2019).

Për kompanitë e themeluara në vitin 2021, parashikohet një përllogaritje në bazë të fitimeve të viteve 2021 dhe 2022, pa të drejtë zgjedhjeje dhe shtesë do t’u vendoset një taksë e re në fund të vitit 2023, duke vendosur tatimin e dyfishtë.

Sipas parashtruesit të iniciativëst, neni 5, pika a (e shënuar gabimisht si neni 5, paragrafi 1, pika a) të ligjit thotë se kompanitë e themeluara në vitin 2022 janë të përjashtuara nga pagimi i kësaj takse, kështu që nuk është e qartë pse kompanitë e themeluara në vitin 2021 nuk trajtohen si ato os të kenë trajtim të barabartë si edhe kompanitë e themeluara në vitin 2020, ose si ato të themeluara shumë kohë më parë, dhe që shfaqnin fitime më të mëdha në periudhën e mëparshme para vitit 2020.

Qasja diskriminuese për kompanitë e themeluara në vitin 2021 është evidente nga fakti se ato vendosen në të njëjtën dispozitë dhe u jepet i njëjti status si kompanitë e themeluara në vitin 2020 të krizës, të cilat realizuan fitime të mëdha pikërisht në kulmin e pandemisë Covid. Ndërkohë që e gjithë ekonomia ngec, kompanitë e themeluara në vitin 2020 përfituan pikërisht gjatë krizës së Covid.

Prandaj, nuk mund të anashkalohet se në ligj ka një qasje selektive dhe diskriminuese për kompanitë e themeluara në vitin 2021, pasi kompanitë që nuk kanë pasur fitime të konsiderueshme para vitit të krizës 2020, as nuk kanë pasur fitime në vitin e krizës 2020, sepse atëherë nuk kanë ekzistuar. Kompanitë e themeluara në vitin 2021 i nënshtrohen një takse solidariteti pa një alternativë më të favorshme për tatimpaguesit e tjerë.

Gjithashtu, pjesa e kontestuar e dispozitës ligjore është në kundërshtim me nenin 2, paragrafin 2 të ligjit, ku thuhet se secili është i detyruar të marrë pjesë në përmbushjen e shpenzimeve publike në përputhje me mundësitë e tij ekonomike, sepse baza tatimore nuk llogaritet sipas fitimi nga viti aktual 2023, në të cilin tatimpaguesi mund të mos ketë realizuar fitim.

Kompanitë e themeluara në vitin 2021 dhe ato të themeluara në fund të këtij viti janë të diskriminuara në çdo bazë dhe janë vendosur në një pozicion më pak të favorshëm dhe diskriminues se konkurrentët e tyre, gjë që shtrembëron drejtpërdrejt konkurrencën në treg dhe vë në pikëpyetje likuiditetin e kompanive të sapothemeluara. Për më tepër, kompanive të themeluara në vitin 2021 iu dha i njëjti status si kompanitë e themeluara në 2020 që fituan pikërisht për shkak të krizës. Kjo marrëveshje kufizon konkurrencën e këtyre kompanive, e vështirëson pjesëmarrjen e tyre në treg dhe shkurton mundësinë e tyre për të zgjeruar aktivitetet e tyre të biznesit.

Bazuar në sa më sipër, pjesa e kontestuar cenon drejtpërdrejt parimin e drejtësisë, barazisë dhe proporcionalitetit nga neni 2, paragrafi 2 i ligjit, duke cenuar në këtë mënyrë një nga vlerat themelore të rendit kushtetues, pra lirinë e tregut dhe të sipërmarrësisë nga neni 8, paragrafi 1, alineja 7 dhe neni 55 i Kushtetutës.

Prandaj, shoqëritë e themeluara në vitin 2021 duhet të përjashtohen nga kriteret e përcaktuara për pagesën e taksës së solidaritetit, ashtu si kompanitë e themeluara në vitin 2022, pra të “fshihen” nga neni 6, paragrafi 14 i ligjit dhe të futen në nenin 5, pika a të Ligjit.

Në kontekstin e mësipërm, duhet pasur parasysh se qëllimi i Rregullores është që tatim solidariteti të paguhet nga tatimpaguesit që kanë realizuar fitime më të larta, jo nga shoqëritë e themeluara në vitin 2021 që nuk kanë realizuar fitime në vitin 2021 gjatë periudhë së krizës.

Për të gjitha sa më sipër, propozohet që Gjykata të inicojë procedurë për vlerësimin e kushtetutshmërisë së pjesës së kontestuar të dispozitës ligjore dhe më pas shfuqizimin ose anulimin e saj dhe me parashtrim për saktësimin e iniciativës së pranuar në Gjykatë më datë 11.12.2023, propozohet shfuqizimi i Ligjit të kontestuar.

II

Në seancë, Gjykata konstatoi se Kuvendi i Republikës së Maqedonisë së Veriut, në seancën e mbajtur më 19 shtator 2021, miratoi Ligjin për tatimin e solidaritetit (“Gazeta Zyrtare e Republikës së Maqedonisë së Veriut” nr. 199/2023).

Titulli i Ligjit për tatimin e solidaritetit përmban një sqarim se ky ligj përputhet me Rregullativën e Këshillit (BE) 2022/1854 të datës 6 tetor 2022 për ndërhyrjen emergjente për të zgjidhur problemin e çmimeve të larta në energjetikë (CELEX nr. 32022R1854).

Gjykata konstatoi se ligji kontestues përmban 16 (gjashtëmbëdhjetë) nene.

Në nenin 1 të Ligjit për tatimin e solidaritetit thuhet se ky ligj rregullon tatimimin e tatimit të solidaritetit, tatimpaguesit për pagesën e taksës së solidaritetit, bazën tatimore për llogaritjen e taksës së solidaritetit, shkallën me të cilën llogaritet tatimi i solidaritetit, afatet e pagesës së tatimeve të solidaritetit si dhe çështje të tjera të rëndësishme për përcaktimin dhe pagesën e tatitimit të solidaritetit.

Sipas nenit 2, paragrafit 1 të Ligjit, tatimi i solidaritetit është tatimi i njëhershëm publik për vitin 2023 dhe është e ardhur e Buxhetit të Republikës së Maqedonisë së Veriut. Në paragrafin 2 të së njëjtës dispozitë ligjore është përcaktuar se tatimi i solidaritetit caktohet dhe paguhet në kushte të rrethanave të paparashikueshme dhe të pafavorshme ekonomike në Republikën e Maqedonisë së Veriut në pajtim me dispozitat e këtij ligji dhe bazohet në parimet e drejtësisë, barazisë dhe proporcionalitetit, sipas të cilit secili është i detyruar të marrë pjesë në shlyerjen e shpenzimeve publike në përputhje me mundësitë e tij ekonomike.

Me tatimin e solidaritetit, në përputhje me nenin 3 paragrafi 1 të ligjit, sigurohen burime financiare që do të përdoren për financimin e Nënprogramit P 1 – Masat për përballimin e krizës COVID-19 dhe masat e tjera kundër krizës, në ndarjen 040.01 – Qeveria e Republikës së Maqedonisë së Veriut. Mjetet nga paragrafi 1 i këtij neni do të përdoren në pajtim me nenin 22 të Ligjit për realizimin e buxhetit të Republikës së Maqedonisë së Veriut për vitin 2023, të përcaktuar me nenin 3 paragrafi 2 të Ligjit.

Në nenin 4, paragrafi 1 i të Ligjit përcaktohet se tatimpaguesi i tatimit të solidaritetit është tatimpaguesi i tatimit në fitim në përputhje me Ligjin për tatimin në fitim, i cili në vitin 2022 ka realizuar të ardhura totale më të mëdha se 615.000.000 denarë. Me rastin e përcaktimit të shumës së të ardhurave nga paragrafi 1 i këtij neni, në pajtim me nenin 4 paragrafi 2 të Ligjit, përjashtohen të hyrat në procedurat e falimentimit të realizuara nga shitja e pronës për të pakuar kreditorët.

Në nenin 5 të ligjit përcaktohet se kush nuk është tatimpagues për tatimin e solidaritetit ose është tatimpaguesi që:
a) ka filluar të kryejë një veprimtari gjatë vitit 2022, me përjashtim të rastit kur fillimi i ushtrimit të një veprimtarie është rezultat i ndryshimit të statusit;
b) ka deklaruar një shumë zero të bazës tatimore pas zvogëlimit të bilancit tatimor për tatimin mbi fitimin në të gjitha periudhat në të cilat ka kryer një veprimtari të përmendur në nenin 6, paragrafët 3 dhe 4 të këtij ligji;
c) ka pushuar së kryeri veprimtari në përputhje me Ligjin për Shoqëritë Tregtare, pa bërë ndryshim statusor dhe paraqet bilancin e fundit tatimor për tatimin mbi fitimin për periudhën tatimore të vitit 2022.

Neni 6 i ligjit përcakton se si llogaritet baza tatimore për këtë lloj tatimi.

Kështu, paragrafi 1 i kësaj dispozite përcakton se baza tatimore për tatimin e solidaritetit llogaritet në atë mënyrë që shuma mesatare e tatimit të zbritet nga shuma e bazës tatimore pas uljes së përcaktuar në bilancin tatimor për tatimin e fitimit për vitin 2022. (AOP 49) baza pas zvogëlimit të përcaktuar në bilancet tatimore për tatimin e fitimit për periudhat e mëparshme nga paragrafi 3 i këtij neni është rritur për 20%.

Sipas paragrafit 2 të nenit 6 të ligjit, nëse është më e favorshme për tatimpaguesin, baza tatimore për tatimin e solidaritetit mund të llogaritet në atë mënyrë që nga shuma mesatare e bazës tatimore pas zvogëlimit të përcaktuar në bilancin tatimor për tatimin e fitimit për vitin 2021 dhe 2022, i zbritet shuma mesatare e bazës tatimore pas zvogëlimit të përcaktuar në bilancet tatimore për tatimin në fitim për periudhat paraprake nga paragrafi (4) i këtij neni, e shtuar për 20%.

Neni 6 paragrafi 3 i Ligjit përcakton se periudhat e mëparshme nga paragrafi 1 i këtij neni janë periudhat e viteve 2018, 2019 dhe 2021, dhe sipas paragrafit 4, periudhat e mëparshme nga paragrafi 2 i këtij neni janë periudhat e 2017, 2018 dhe 2019.

Në rast të ndryshimit të statusit, sipas nenit 6, paragrafi 5 të ligjit, me rastin e përcaktimit të bazës tatimore për llogaritjen e tatimit të solidaritetit nga paragrafi 1, gjegjësisht paragrafi 2 i këtij neni, përcaktohet shuma mesatare e bazës tatimore pas zvogëlimit e përcaktuar në bilancet tatimore për tatimin e fitimit për periudhat e mëparshme nga paragrafi 3, gjegjësisht paragrafi 4 i këtij neni rritet për 30%.

Në rast se tatimpaguesi ka kryer një aktivitet në një periudhë të mëparshme të përmendur në pikën 3, përkatësisht në pikën 4 të këtij neni për më pak se 12 muaj, llogaritja e bazës tatimore pas uljes për atë periudhë do të kryhet në baza vjetore, në atë mënyrë që shuma e bazës tatimore pas zvogëlimit pjesëtohet me numrin e muajve në të cilët tatimpaguesi ka kryer një aktivitet dhe shumëzohet me numrin 12, siç përcaktohet në paragrafin 6 të nenit 6 të Ligjit.

Paragrafi 7 i nenit 6 të Ligjit përcakton se baza tatimore nga paragrafi 1, gjegjësisht paragrafi 2 i këtij neni përcaktohet pavarësisht nëse tatimpaguesi ka detyrim tatimor për tatimin mbi fitimin në bilancin tatimor për tatimin mbi fitimin për vitin 2022 apo në periudhat e mëparshme të paragrafit 3, ose të paragrafit 4 të këtij neni.

Neni 6, paragrafi 8 i ligjit përcakton kur tatimpaguesi nuk është i detyruar të llogarisë tatimin e solidaritetit, ose ky është rasti kur shuma e bazës tatimore pas uljes së përcaktuar në bilancin tatimor për tatimin e fitimit për vitin 2022 është e barabartë me zero.

Sipas nenit 6, paragrafit 9 të ligjit, shuma mesatare e bazës tatimore pas zvogëlimit për periudhat e mëparshme nga paragrafi 1, gjegjësisht paragrafi 2 i këtij neni llogaritet si shumë e shumës së bazës tatimore pas zvogëlimit për periudhat e mëparshme nga paragrafi 3, përkatësisht paragrafi 4 i këtij neni, pjesëtuar me numrin e periudhave në të cilat tatimpaguesi ka kryer një veprimtari.

Sipas nenit 6, paragrafit 10 të ligjit, me përjashtim të paragrafit 9 të këtij neni, kur shuma e bazës tatimore pas zvogëlimit të përcaktuar në cilindo nga bilancet tatimore për tatimin e fitimit në periudhat e mëparshme nga paragrafi 3, respektivisht paragrafi 4 i këtij neni është i barabartë me zero, si dhe numri i periudhave për të cilat është përcaktuar një shumë e tillë, nuk do të merret parasysh gjatë llogaritjes së shumës mesatare të bazës tatimore pas zvogëlimit për periudhat e mëparshme të referuara në paragrafi 1, ose paragrafi 2 i këtij neni.

Në rastin e ndryshimit të statusit – bashkimit, në përputhje me nenin 6, paragrafi 11 të ligjit, kur tatimpaguesi (shoqëria që bashkohet) bashkohet me një tatimpagues tjetër (shoqëria që e ndërmerr), me rastin e përcaktimit të bazës tatimore nga paragrafi 1, respektivisht paragrafi 2 i këtij neni për shoqërinë që merr përsipër, me rastin e llogaritjes së shumës mesatare të bazës tatimore pas zvogëlimit për periudhat paraprake nga paragrafi 3, gjegjësisht paragrafi 4 i këtij neni, merret parasysh edhe baza tatimore pas zvogëlimit nga shoqërisë që bashkohet.

Sipas paragrafit 12 të nenit 6 të Ligjit, me rastin e ndryshimit të statusit – bashkim, kur dy ose më shumë tatimpagues bashkohen dhe themelojnë një shoqëri të re, me rastin e përcaktimit të bazës tatimore nga paragrafi 1, gjegjësisht paragrafit 2 të këtij neni për shoqëri të re, në llogaritjen e shumës mesatare të bazës tatimore pas zvogëlimit për periudhat e mëparshme të përmendura në paragrafin 3, gjegjësisht paragrafin 4 të këtij neni, do të merret parasysh edhe baza tatimore pas zvogëlimit të shoqërive që bashkohen.

Në rast të ndryshimit të statusit – ndarjes, me rastin e përcaktimit të bazës tatimore nga paragrafi 1, gjegjësisht paragrafi 2 i këtij neni, me rastin e llogaritjes së shumës mesatare të bazës tatimore pas zvogëlimit për periudhat e mëparshme nga paragrafi 3, gjegjësisht paragrafi 4 i këtij neni, merret parasysh edhe baza tatimore pas zvogëlimit të shoqërive në të cilat ka ndodhur ndryshimi i statusit – ndarja, në përpjesëtim me mjetet dhe detyrimet e bartura, të përcaktuara me paragrafin 13 të nenit 6 të ligjit.

Në rastin kur tatimpaguesi ka filluar të kryejë një aktivitet gjatë vitit 2020 ose 2021, me përjashtim të rastit kur fillimi i kryerjes së një aktiviteti është rezultat i ndryshimit të statusit, si dhe në rastin kur baza tatimore pas uljes vetëm për vitin 2021 është një shumë më të lartë se zero, baza tatimore llogaritet në përputhje me paragrafin 1 të këtij neni, sipas paragrafit 14 të nenit 6 të Ligjit.

Në nenin 7 të ligjit parashikon që shkalla e taksës së solidaritetit është 30%.

Sipas nenit 8, paragrafit 1 të ligjit, tatimpaguesi është i detyruar të përcaktojë bazën tatimore në pajtim me nenin 6, paragrafi 1, ose paragrafin 2 të këtij ligji, dhe në rast të ndryshimit të statusit në pajtim me nenin 6, paragrafi 5 të këtij ligji, bazuar në formularin “DB-DS – Bilanci tatimor për tatimimim me tatim solidariteti”.

Formularin nga paragrafi 1 i këtij neni, e parashtrojnë të gjithë tatimpaguesit nga neni 4 paragrafi 1 i këtij ligji, në Drejtorinë e të Ardhurave Publike më së voni deri më 25 shtator 2023, në pajtim me paragrafin 2 të nenit 8 të Ligjit.

Formën dhe përmbajtjen e formularit nga paragrafi 1 i këtij neni e përcakton Ministri i Financave, siç është përcaktuar në paragrafin 3 të nenit 8 të Ligjit.

Drejtoria e të Ardhurave Publike kontrollon mënyrën e llogaritjes dhe pagesës së taksës së solidaritetit, në përputhje me nenin 9 të Ligjit.

Neni 10 i Ligjit përcakton se dispozitat e Ligjit për procedurën tatimore zbatohen në procedurat për përcaktimin dhe mbledhjen e tatimit të solidaritetit, procedurën e ankesës dhe parashkrimin e borxhit tatimor, përveç nëse me këtë ligj është rregulluar ndryshe.

Nenet 11 dhe 12 të Ligjit përcaktojnë gjobat për kryerjen e kundërvajtjes.

Kështu, sipas nenit 11, paragrafi 1 të Ligjit, gjobë në shumë prej 1.800 deri në 6.000 euro në kundërvlerë në denarë do t’i shqiptohet tatimpaguesit – person juridik (tregtar i mesëm) dhe prej 3.000 deri në 10.000 euro në kundërvlerë denarë do t’i shqiptohet për kundërvajtje tatimpaguesit – personit juridik (tregtar i madh), nëse në Drejtorinë e të Ardhurave Publike nuk dërgojnë formularin përkatës për llogaritjen e tatimit të solidaritetit në afatin e përcaktuar në nenin 8 paragrafi (2) të këtij ligji dhe/ ose nuk paguan tatimin e solidaritetit brenda afatit të përcaktuar në nenin 14 të këtij ligji.

Gjobë në shumë prej 150 deri në 500 euro në kundërvlerë në denarë për personin përgjegjës në personin juridik (tregtar i mesëm) dhe nga 200 deri në 500 euro në kundërvlerë në denarë për personin përgjegjës në person juridik (tregtar i madh) do tu shqiptohet për kundërvajtjen nga paragrafi 1 i këtij neni, sipas paragrafit 2 të të njëjtit dispozitë të Ligjit.

Në nenin 12 paragrafi 1 të Ligjit parashihet gjobë në shumë prej 3.600 deri në 12.000 euro në kundërvlerë në denarë për tatimpaguesin që është person juridik (tregtar i mesëm) dhe nga 6.000 deri në 20.000 euro në kundërvlerë në denarë për tatimpaguesin që është personi juridik (tregtar i madh) do t’i shqitohet kundërvajtje nëse me rastin e përcaktimit të shumës së të ardhurave nga neni 4 paragrafi 1 i këtij ligji, baza tatimore pas zvogëlimit për vitin 2022, gjegjësisht shuma mesatare e bazës tatimore pas zvogëlimit për periudhën 2021 dhe 2022 ose baza tatimore pas zvogëlimit nga periudhat e mëparshme nga neni 6, paragrafi 3, apo paragrafi 4 i këtij ligji, ka dhënë të dhëna të pasakta që kanë rezultuar në përcaktimin e një shume më të ulët të tatimit të solidaritetit.

Gjobë në shumë prej 300 deri në 1.000 euro në kundërvlerë në denarë pr personin përgjegjës në person juridik (tregtar i mesëm) dhe nga 400 deri në 1.000 euro në kundërvlerë në denarë për personin përgjegjës në person juridik (tregtar i madh) do të shqiptuar për kundërvajtjen nga paragrafi 1 i këtij neni, në pajtim me paragrafin 2 të nenit 12 të Ligjit.

Sipas nenit 13 të Ligjit, për shkeljet nga nenet 11 dhe 12 të këtij ligji, zhvillohet procedurë kundërvajtëse dhe sanksionet kundërvajtëse shqiptohen nga gjykata kompetente.

Neni 14 i ligjit parashikon se tatimpaguesi është i detyruar të paguajë tatimin e solidaritetit jo më vonë se 30 ditë nga skadimi i afatit të përcaktuar në nenin 8, paragrafi 2 i këtij ligji.

Në pajtim me nenin 15 të ligjit, akti nënligjor, miratimi i të cilit është përcaktuar me këtë ligj, do të miratohet jo më vonë se 30 ditë nga dita e hyrjes në fuqi të këtij ligji.

Ky ligj hyn në fuqi me ditën e publikimit në “Gazetën Zyrtare të Republikës së Maqedonisë së Veriut” ose në pajtim me nenin 16 të Ligjit më 25 shtator 2023.

III

Liritë dhe të drejtat themelore të njeriut dhe qytetarit të njohura në të drejtën ndërkombëtare dhe të përcaktuara me Kushtetutë, sundimi i së drejtës, mbrojtja ligjore e pronës, liria e tregut dhe sipërmarrja janë ndër vlerat themelore të rendit kushtetues të Republikës së Maqedonisë së Veriut, sipas nenit 8 paragrafi 1, alinetë 1, 3, 6 dhe 7 të Kushtetutës.

Në përputhje me nenin 30, pikat 1, 2 dhe 3 të Kushtetutës, garantohet e drejta e pronës dhe e drejta e trashëgimisë. Pronësia krijon të drejta dhe detyrime dhe duhet t’i shërbejë të mirës së individit dhe komunitetit. Askujt nuk mund t’i hiqet ose të kufizohet pronësia dhe të drejtat që rrjedhin prej saj, me përjashtim të interesit publik të përcaktuar me ligj.

Në nenin 33 të Kushtetutës përcakton se kushdo është i detyruar të paguajë taksa dhe detyrime të tjera publike dhe të marrë pjesë në shlyerjen e shpenzimeve publike në mënyrën e përcaktuar me ligj.

Sipas nenit 51, paragrafi 1 të Kushtetutës, në Republikën e Maqedonisë së Veriut, ligjet duhet të jenë në përputhje me Kushtetutën, ndërsa të gjitha dispozitat tjera me Kushtetutë dhe ligj.

Në përputhje me nenin 52, paragrafët 3 dhe 4 të Kushtetutës, ligjet hyjnë në fuqi jo më herët se dita e tetë nga dita e publikimit dhe me përjashtim, të përcaktuar nga Kuvendi me ditën e publikimit. Ligjet dhe rregullat tjera nuk mund të kenë fuqi prapavepruese, përveç rasteve të jashtëzakonshme kur kjo është më e favorshme për qytetarët.

Neni 55 i Kushtetutës parashikon se garantohet liria e tregut dhe e sipërmarrjes. Republika siguron status të barabartë juridik për të gjitha subjektet e tregut dhe merr masa kundër pozicioneve monopole dhe sjelljeve monopoliste në treg. Liria e tregut dhe e sipërmarrjes mund të kufizohen me ligj vetëm për qëllime të mbrojtjes së Republikës, ruajtjes së natyrës, mjedisit jetësor apo shëndetit të njeriut.

Neni 1, paragrafi 1, i Protokollit 1 të Konventës për Mbrojtjen e të Drejtave dhe Lirive Themelore të Njeriut parashikon që çdo person fizik ose juridik ka të drejtën e gëzimit paqësor të zotërimeve të tij. Askush nuk mund të privohet nga pronat e tij, përveçse për interesin publik dhe në kushtet e parashikuara nga ligji dhe nga parimet e përgjithshme të së drejtës ndërkombëtare. Sipas paragrafit 2 të së njëjtës dispozitë të Protokollit, dispozitat e mësipërme nuk cënojnë të drejtën e shteteve për të miratuar ligje që ata i konsiderojnë të nevojshme për të rregulluar përdorimin e pronës në përputhje me interesin e përgjithshëm ose për të siguruar pagesën e tatimit, kontributeve të tjera dhe gjobave.

Nga dispozitat kushtetuese të paraqitura, rezulton se sundimi i së drejtës është një vlerë themelore e rendit kushtetues të Republikës, në këtë kuptim ligjvënësi ka për detyrë të formulojë norma të sakta dhe të qarta që do të garantojnë sigurinë juridike të subjekteve në pozicionin e tyre juridik dhe parashikueshmërinë juridike në pritshmëritë e tyre legjitime.

Baza kushtetuese për rregullimin e tatimeve dhe detyrimeve të tjera publike të përfshira në nenin 33 të Kushtetutës rregullon obligimin e secilit për të paguar taksat dhe detyrimet publike dhe për të marrë pjesë në shlyerjen e shpenzimeve publike në mënyrën e përcaktuar me ligj.

Nga analiza e dispozitave të Ligjit për tatimin e solidaritetit, del se ky lloj tatimi është futur për herë të parë në Republikën e Maqedonisë së Veriut. Tatimi i solidaritetit është një taksë publike e njëhershme për vitin 2023 dhe mjetet e mbledhura mbi këtë bazë janë të ardhura për Buxhetin e Shtetit.

Për arsyet e vendosjes së kësaj takse, në nenin 2 të ligjit thuhet se taksa paguhet në kushte të rrethanave ekonomike të paparashikueshme dhe të pafavorshme në Republikë dhe bazohet në parimet e drejtësisë, barazisë dhe proporcionalitetit, sipas të cilave “secili është i detyruar të marrë pjesë në pagimin e shpenzimeve publike në përputhje me mundësitë e tij ekonomike”.

Me Ligjin e kontestuar përcaktohet tatimpaguesi, përcaktohet baza tatimore për llogaritjen e tatimit, periudha kur është krijuar detyrimi, shkalla tatimore dhe afati i pagesës së detyrimit tatimor. Me këtë ligjvënësi ka përcaktuar që tatimin e solidaritetit ta paguajnë vetëm disa subjekte, sipas kritereve të përcaktuara në ligj. Kështu, në përputhje me nenin 4, paragrafi 1 të Ligjit, tatimpagues të tatimit të solidaritetit janë tatimpaguesit e tatimit në fitim dhe vetëm ata tatimpagues të cilët në vitin 2022 kanë realizuar të ardhura totale më të mëdha se 615.000.000 denarë, pavarësisht nga aktiviteti. Ligji parashikon një përjashtim që subjekte të caktuara nuk janë përgjegjëse për pagesën e taksës së solidaritetit, sipas kritereve të përcaktuara në nenin 5 të ligjit, dhe një nga përjashtimet në kuptim të kësaj dispozite është tatimpaguesi që ka filluar të kryejë një veprimtari gjatë vitit 2022.

Mënyra e llogaritjes së bazës tatimore për tatimin publik të futur kryhet sipas të ardhurave të realizuara deri në vitin 2022, me parametra të detajuar në nenin 6 të ligjit, dhe në rast të mospërmbushjes së detyrimit tatimor brenda afatit të përcaktuar, ligji parashikon gjobë për kundërvajtjen e kryer. Shkalla e tatimit të solidaritetit është 30%.

Ligji është miratuar më 19 shtator 2023, i botuar në “Gazetën Zyrtare të Republikës së Maqedonisë së Veriut” më 25 shtator 2023 dhe hyn në fuqi në ditën e publikimit, që do të thotë se do të zbatohet pas hyrjes në fuqi dhe do të rregullojë marrëdhëniet e ardhshme.

Ligjvënësi, në përputhje me kompetencat e tij kushtetuese, ka të drejtë të miratojë ligje, t’i ndryshojë dhe plotësojë ato, të përcaktojë fillimin e zbatimit të tyre dhe në këtë drejtim të përcaktojë afate sipas të cilave subjektet duhet të udhëhiqen në realizimin e të drejtave të tyre, megjithatë, sipas Gjykatës, Gjithashtu, ligjvënësi ka për obligim të rregullojë një regjim kalimtar në një mënyrë që do t’u mundësojë subjekteve të përshtatin sjelljen e tyre me regjimin e ri për një periudhë të caktuar kohore për të mos vënë në pikëpyetje realizimin e të drejtave të tyre dhe pritshmëritë e tyre legjitime që i kanë pasur në rastin konkret, nuk është bërë.

Në dispozitat e ligjit thuhet se tatimpaguesit janë të detyruar të përcaktojnë bazën tatimore sipas kritereve të nenit 6 të ligjit, dhe formularin tatimor ta dërgojnë në Drejtorinë e të Ardhurave Publike jo më vonë se data 25 shtator 2023, që është edhe data e publikimit dhe hyrjes në fuqi të Ligjit. Zbatimi i ligjit fillon menjëherë me botimin e tij, pa vacatio legis, kuptimi i të cilit konsiston në nevojën që subjektet e prekura të njihen me përmbajtjen e Ligjit përpara hyrjes së tij në fuqi, për të përshtatur sjelljen e tyre me regjimin e ri ligjor, që është e drejtë e tyre kushtetuese.

Kushtetuta, në nenin 52, paragrafi 3, parashikon se “Ligjet hyjnë në fuqi jo më herët se dita e tetë nga dita e botimit dhe me përjashtim të përcaktuar nga Kuvendi, në ditën e publikimit të tyre.” Nga analiza e kësaj dispozite kushtetuese, rezulton se ligjvënësi mund të përdorë përjashtimin, por natyrisht, kjo kërkon sqarim dhe prononcim të shkaqeve për një urgjencë të tillë me çka do ta argumentojë nevojën që përdoret përjashtimi në vend të rregullit të përgjithshëm. Në rastin konkret, Kuvendi në arsyetimin e propozim ligjit dhe nevojën e miratimit të tij, nuk ka arritur të argumentojë arsyet e shkurtimit të vacatio legis të përcaktuar me kushtetutë, gjë që, sipas Gjykatës, vë në pikëpyetje respektimin e nenit 52, paragrafi 3 të Kushtetutës, siç është theksuar me bazë në iniciativë.

Praktika kushtetuese dhe gjyqësore e krijuar deri tani tregon se ligjet veprojnë mbi situatat dhe marrëdhëniet e reja juridike që lindin pas hyrjes së tyre në fuqi. Në shumicën e rasteve, Gjykata nuk ka inicuar procedurë për vlerësimin e kushtetutshmërisë së ligjeve në fushën tatimore kur ka pasur ndryshim në politikën tatimore, por vetëm nëse nuk parashikohej zbatim retroaktiv më pak i favorshëm i ligjeve. Vendosja dhe pagesa e një takse është e pranueshme dhe e lejueshme vetëm pasi ligji që vendos taksën të hyjë në fuqi dhe nuk mund t’i referohet marrëdhënieve të mëparshme midis personave juridikë. Për më tepër, parashikueshmëria tatimore është një element i rëndësishëm për marrjen e vendimeve afariste, në bazë të të cilave subjektet kanë një pritshmëri legjitime që detyrimet e tyre tatimore do të shlyhen brenda kornizës ligjore nga shfaqja e tyre.

Nga përmbajtja e ligjit rezulton se me tatimin publik të futur, ligjvënësi më 25 shtator 2023 vendos një detyrim të ri për pagimin e taksës së solidaritetit, mbi të ardhurat sipas bazës tatimore të përcaktuar në bilancin tatimor për tatimin e fitimit për vitin 2022, i cili tashmë ka përfunduar në terma kontabël. Kjo do të thotë se tatimpaguesit, të cilët deri në vitin 2022 kanë punuar sipas rregullave që u kërkonin të paguanin tatimin mbi fitim  për të ardhurat që fitonin për të cilat kishin përmbushur detyrimet e tyre tatimore për atë vit, tani janë në një situatë ku i nënshtrohen detyrimit për të paguar një taksë të re, të ndryshme – një taksë solidariteti.

Duke marrë parasysh dispozitat e neneve 4 dhe 6, rezulton se Ligji nuk rregullon marrëdhëniet e vazhdueshme, por marrëdhëniet që tashmë kanë përfunduar, nga ku rezulton se ligjvënësi nuk ka respektuar atë që kishte garantuar më parë dhe ka vendosur kushte dhe afate të reja në të cilat do të zhvillohen marrëdhëniet juridike të krijuara më parë.

Nga të gjitha sa më sipër, rezulton se ligjvënësi, duke shfrytëzuar të drejtën e tij për të rregulluar me ligj marrëdhëniet juridike, me vendosjen e një detyre publike në datën 25.09.2023, e cila përfshin tatimimin shtesë të të ardhurave nga viti 2022, po angazhohet në rregullimin e marrëdhënieve të rregulluara më parë në një mënyrë që garanton një situatë të krijuar ndaj subjekteve që bazohen në kushtet ligjore se marrëdhënia juridike dhe pasojat e sajë lidhur me obligimet tatimore do të përfundojë ashtu që ajo është trajtuar me legjislacionin në fuqi në kohën e shkaktimit dhe plotësimit të obligimeve tatimore në vitin 2022. Ata hynë në marrëdhënie juridike të përshtatshme në kuadër të veprimtarisë së tyre, në vijim të vlefshmërisë së ligjeve të asaj kohe, përfshirë Ligjin për tatimin mbi fitimin, i cili përfaqëson një kornizë të parashikueshme në bazë të së cilës personat juridikë mund të merrnin vendimet e tyre në lidhje me disponimin e së drejtës së pronës.

Për shkak se Ligji obligon vetëm pas miratimit të tij, që do të thotë se vlefshmëria e tij është për të ardhmen, pra pas hyrjes në fuqi të Ligjit, Gjykata shpreh dyshimin për ekzistencën e një efekti prapaveprues të ligjit, në kundërshtim me ndalimin kushtetues në nenin 52, paragrafi 4 të Kushtetutës se ligjet dhe rregulloret e tjera nuk mund të kenë efekt prapaveprues në rastet kur është më e volitshme për qytetarët, që në këtë rast nuk mund të zbatohet për shkak se nuk ka të bëjë drejtpërdrejt me qytetarët. Me Ligjin nuk preken të drejtat e tyre, por obligimet tatimore të disa personave juridikë.

Duke e analizuar Ligjin në tërësi, Gjykata me të drejtë shtroi pyetjen nëse i njëjti është në funksion të sigurimit të sigurisë juridike për subjektet që përfshihen në të. Duke u angazhuar në rregullimin e marrëdhënieve të rregulluara dhe të përfunduara më parë, sipas Gjykatës, krijohet pasiguri juridike për tatimpaguesit dhe pritshmëritë e tyre legjitime dhe në këtë mënyrë edhe shkelje e sundimit të së drejtës si një nga vlerat themelore të rendit kushtetues. Pasiguria juridike rezulton me heqjen e të drejtës së garantuar me Kushtetutë të pronësisë, e cila është e pacenueshme. Askush nuk mund të heqë ose kufizojë të drejtat që rrjedhin prej saj. Nga ky aspekt, ligjvënësi ka të drejtën dhe detyrimin të mbrojë me ligj të drejtën e pronës dhe mënyrën e realizimit të saj, si një nga të drejtat themelore ekonomike.

Vendosja e tatimeve të reja dhe tarifave të tjera publike është një e drejtë e shtetit, në të cilën Gjykata Kushtetuese mund të angazhohet në një analizë kushtetuese-gjyqësore nëse ndërhyrjet në sistemin tatimor janë bërë për shkak të ekzistencës së një interesi të përgjithshëm, nëse normimi është i qartë dhe nëse barra është proporcionale. Pagesa e taksave dhe detyrimeve të tjera publike dhe pjesëmarrja në shlyerjen e shpenzimeve publike është e rregulluar me ligj dhe është detyrim kushtetues, por edhe barrë materiale për tatimpaguesit.

Përmbajtja e nenit 2 të ligjit, i cili parashikon rrethanat e paparashikueshme dhe të pafavorshme ekonomike në vend si arsye për vendosjen e taksës, është, sipas Gjykatës, një kriter i paqartë. E njëjta dispozitë, si “justifikim” i solidaritetit, sqaron se Ligji bazohet në parimet e drejtësisë, barazisë dhe proporcionalitetit, sipas të cilit secili është i detyruar të marrë pjesë në shlyerjen e shpenzimeve publike në përputhje me mundësitë e tij ekonomike.

Nga përmbajtja e prezantuar e Ligjit, del se tatimpaguesit e prekur janë të obliguar të paguajnë shkallë dukshëm të lartë të tatimit të solidaritetit, dhe vetëm ato persona juridikë që në vitin 2022 kanë realizuar të ardhura totale më të mëdha se 615.000.000 denarë (neni 4). Neni 5 i ligjit, i cili përcakton kriteret për përjashtimin nga fusha e zbatimit të ligjit, ndër të tjera, të kompanive që kanë filluar të operojnë në vitin 2022, tregon trajtimin preferencial dhe mbrojtës të tyre, për arsye të paqarta dhe pa argumente të shpjeguara mjaftueshëm.

Nga Propozim ligji dhe arsyetimi, si dhe nga përgjigja e Qeverisë së Republikës së Maqedonisë së Veriut, nuk mund të përcaktohen arsyet dhe objektivat se për shkakun e cilave subjekte janë të liruar nga ligji, përkatësisht për cilat arsye nuk janë tatimpagues të detyrës publike të paraparë.

Duke qenë se Ligji e vendos barrën e “solidaritetit” vetëm mbi kompanitë me të ardhura më të larta, siguria juridike dhe pritshmëritë legjitime, si parime ligjore, vihen në pikëpyetje. Duke përjashtuar të gjitha shoqëritë që kanë realizuar fitime, por me të ardhura më të ulëta, u vendoset një barrë e tepërt dhe joproporcionale kompanive të prekura, nga e cila sekuestrimi i pronësisë nuk mund të vlerësohet si proporcional.

Sipas Gjykatës, kjo situatë ligjore çon në trajtim të pabarabartë të subjekteve që janë në të njëjtën pozitë ligjore, sepse të dy kanë përmbushur detyrimet e tyre dhe kanë pasur të njëjtat pritshmëri legjitime, por për shkak të taksës së sapokrijuar, vetëm disa subjekte do të paguajnë taksën e vendosur në mënyrë retroaktive, e cila nuk është në përputhje me nenin 55 paragrafi 2, i cili garanton pozitë të barabartë juridike në treg për të gjithë.

Për shkak se thelbi i solidaritetit është ndarja e barrës mes të gjithëve, në mënyrë të drejtë dhe proporcionale, dhe jo në mënyrë selektive vetëm ndërmjet subjekteve të caktuara, gjë që mund të çojë në diskriminim, Gjykata shpreh dyshimin për shkeljen e parimit të drejtësisë, barazisë dhe proporcionalitetit. Me zbatimin e tatimit të solidaritetit, pavarësisht nga aktiviteti, tatimpaguesit e synuar vendosen në pozitë të pabarabartë, të pafavorshme, për dallim nga lirimi i plotë i tatimpaguesve të cilët kanë fituar më pak se 615.000.000 denarë të ardhura, si dhe kompanive të caktuara (neni 5) nga Ligji, të cilat tregojnë iniciativën e përfituar nga pozitat e tregut, si dhe përparësitë në treg.

Nga kriteret e parashikuara ligjore dhe baza tatimore për llogaritjen e tatimit, Gjykata vë në dyshim se ligji i kontestuar vë në pikëpyetje garancitë e lirisë së tregut dhe sipërmarrjes dhe pozitën e barabartë të subjekteve të tregut, nga neni 55 i Kushtetutës.

Parimi i barazisë së subjekteve të tregut merr status juridik të barabartë të subjekteve në kryerjen e veprimtarisë së tyre. Gjykata Kushtetuese, në praktikën e saj kushtetuese-gjyqësore për lirinë e tregut dhe sipërmarrjes, ka theksuar vazhdimisht se duhet të ekzistojë barazi ndërmjet atyre subjekteve që kryejnë veprimtari identike ose plotësuese.

Kushtet e parashikuara në ligj krijojnë një bazë normative për një pozicion juridik të pabarabartë të subjekteve të tregut në kryerjen e një veprimtarie. Nga analiza e përmbajtjes së dispozitave, sipas Gjykatës, rezulton se pas miratimit të Ligjit, me trajtimin e ndryshëm, subjekte të caktuara lirohen plotësisht nga pagesa e detyrimit publik, gjë që nuk siguron status të barabartë juridik të subjekteve në treg.

Është e padiskutueshme që shteti ka të drejtë të vendosë taksa publike, por jo duke i përjashtuar tërësisht disa subjekte nga detyrimi për të paguar taksën, gjë që është përtej kuptimit të solidaritetit dhe detyrimit kushtetues për detyrën e secilit për të paguar taksat publike. Ligjvënësi, kur mbulon personat juridikë që i nënshtrohen taksës së solidaritetit, në kuadër të kompetencave të tij kushtetuese sipas nenit 33 të Kushtetutës, nuk i ka marrë parasysh këto rrethana.

Nga sa u tha më lart, Gjykata konsideron se me këtë cenohet liria e tregut dhe spërmarrësia dhe nuk u sigurohet status juridik i barabartë i subjekteve të tregut, prandaj Gjykata vlerësoi se në mënyrë të arsyeshme mund të shtrohet çështja e përputhshmërisë së ligjit të kontestuar me nenin 8 paragrafi 1 alineja 7 dhe nenin 55 të Kushtetutës së Republikës së Maqedonisë.

Titulli i Ligjit për tatimin e solidaritetit përmban një sqarim se ky ligj përputhet me Rregullativën e Këshillit (BE) Nr. 2022/1854, nga 6 tetori 2022 për ndërhyrjen emergjente për të adresuar problemin e çmimeve të larta të energjisë (CELEX Nr. 32022R1854).

Për sa i përket harmonizimit të ligjit të kontestuar me Rregulloren e sipërpërmendur, sipas së cilës solidariteti nënkupton kufizimin dhe sekuestrimin e të ardhurave të shoqërive energjetike, Gjykata, në lidhje me vendosjen e tatimit të solidaritetit, mori parasysh se ligji nuk parashikonte tatimimin vetëm të shoqërive energjetike, siç tregohet nga pretendimet e përbashkëta në iniciativë.

Gjykata mori parasysh pikën 14 të Rregullativës, e cila përcakton se kontributi i solidaritetit mbulon fitimet nga aktivitetet në sektorët e naftës së pa përpunuar, gazit natyror, qymyrit dhe rafinerisë. Gjithashtu, sipas pikës 50 të Rregullativës, “pa një ndryshim të rëndësishëm në strukturën e shpenzimeve dhe një rritje të investimeve të veta, kompanive dhe ndërmarrjeve të përhershme të Bashkimit, të cilat realizuan të paktën 75% të qarkullimit të tyre nga aktivitetet në sektoret e naftës së papërpunuar, gazit natyror, qymyrit dhe rafinerive, shënuan një rritje neto të përfitimeve për shkak të rrethanave të papritura dhe të paparashikueshme të agresionit luftarak të Rusisë në Ukrainë, ofrimit të zvogëluar të energjisë dhe kërkesat e rritura për shkak të temperaturave shumë të larta.

Edhe pse në tekstin e Ligjit thuhet se Ligji është në përputhje me Rregullativën e lartpërmendur që ka të bëjë me tatimim të jashtëzakonshëm të kompanive në sektorin e energjetik, nuk mund të krahasohet me subjektet që përfshihen në Ligjin për tatimin e solidaritetit në Republikën e Maqedonisë së Veriut, si dhe me kriterin ligjor të të ardhurave të realizuara mbi 615.000.000 denarë, pavarësisht nga aktiviteti i realizuar.

Në bazë të analizës së paraqitur kushtetuese-gjyqësore, Gjykata me të drejtë shtroi çështjen e pajtueshmërisë së ligjit të kontestuar me nenin 8, paragrafi 1, alinetë 1, 3, 6 dhe 7, nenin 30, nenin 33, nenin 52, paragrafët 3 dhe 4, dhe nenin 55 të Kushtetutës.

IV

Nisur nga sa më sipër, Gjykata, me shumicë votash, vendosi si në dispozitivin e këtij aktvendimi.

V

Ky aktvendim ka fuqi juridike nga dita e publikimit në Gazetën Zyrtare të Republikës së Maqedonisë së Veriut “.

 

KRYETAR  
i Gjykatës Kushtetuese të Republikës së Maqedonisë së Veriut,
dr. Darko Kostadinovski