Конституционална рамка на толкување на Уставот
Живиот конституционализам
Дебатите околу живиот конституционализам и оригинализмот се важни за современото разбирање на правото и уставното судство во многу земји, иако нивното извориште е во САД. Истите недвосмислено продуцираат многу контроверзии, но аргументите на едните или другите се исклучително корисни за судиите, кои често се приклонуваат кон едно од овие гледишта, иако некои ги комбинираат елементите од двете. Факт е дека овие спротивставени доминантни теории често се сметаат за заемно противречни, исклучувачки, сепак во науката и во практиката постојат комплексни и нијансирани интерпретации што можат да вклучат одредени аспекти од двете позиции, и токму во оваа насока ќе биде моето излагање.
Од сите теории за уставна интерпретација, најфлексибилна и најдинамична е теоријата на „живата конституција“. Тоа е и еден од помодерните начини за толкување на уставот. Дефиницијата за „жив устав“ е устав што се менува како што се менуваат времињата. Имено, промените во општеството бараат адаптација, прилагодување на уставните вредности, принципи и норми на настанатите промени, без формална измена на уставниот текст. Оваа теорија е во допир со реалноста, и ваквиот пристап кон уставно судското толкување сам по себе се наметнува како нужен, неопходен и општествено оправдан.
Уставните судии не се само чувари на Уставот, напротив, тие се и повеќе од тоа. Тие се единствените со овластување и надлежност добиени од самиот Устав, кој ги „повикува“ уставниот текст, уставните вредносни определби да ги прилагодат и адаптираат на промените кои ги носи времето. Дискрепанцата меѓу пишаните устави и она што и науката, но и практиката го нарекува „жив устав“ неминовно налага креативност, иновативност, визионерство во толкувачката мисија на судиите на уставните вредности и норми vis a vis општествените промени и реалности коишто пак го конципираат она што се нарекува жив или реален устав. Креативната и иновативната интерпретација ја стимулира амбицијата и чувството на совест и одговорност кај судиите, ја спречува летаргијата и стагнацијата во квалитетот на расправите и одлуките, овозможува прогрес, и ја развива пристојната умесна критика на одлуките. Со толкување на Уставот низ призмата на живиот конституционализам, со силата на правните сфаќања и аргументи со кои тоа се прави, може само да се зголеми кредибилноста и авторитетот на Судот, прво да ги антиципира и прифати, но истовремено и да влијае и да ги трасира промените или уште попрецизно да ги хармонизира и усогласи пишаните уставни вредности и норми со духот на времето. Тој процес во суштина не значи креирање нови норми, туку појаснување на постојните преку нивна интерпретација и адаптација, со цел олеснување на нивната примена, иако индиректно може да води кон еден вид ревизија на текстот на Уставот. Уставотворците обезбедиле рамка, а не детален план, со што признаваат и прифаќаат дека обврска на секоја генерација е да обезбеди Устав кој ќе ги задоволи потребите и вредностите на нивното време, без формално да го менуваат уставниот текст.
Живиот конституционализам обезбедува Уставот да остане во согласност со преовладувачките идеали на граѓаните, со динамичност која спречува Уставот да стане „артефакт“, релевантен и применлив само за некоја мината епоха. Брзоменувачкиот свет донесе неочекувани околности и незамисливи промени во 21 век, особено оние предизвикани од технолошко-економскиот напредок (во медицината или здравствените предизвици како КОВИД пандемијата, информатичките технологии или вештачката интелигенција, сајбер-приватноста, генетскиот инженеринг или комплексностите на глобализираната трговија итн.), што неминовно влијаеше на развојот на човековите слободи и права. Токму живиот конституционализам нуди флексибилност, обезбедувајќи правниот систем да може да се прилагоди на нови реалности, и да го спречи судството да стане пречка за севкупниот напредок, или пречка за соочувањето со предизвиците на денешницата, олеснувајќи полесни преоди и еволуции во општеството.
Американскиот професор Дејвид Штраус, во својата книга „Жив Устав“ го дефинира „живиот устав“ како „Устав кој еволуира, се менува со времето и се приспособува на нови состојби, без да биде формално изменет“. Штраус застапува став дека „живиот устав“ не е само уникатна можност, туку и единствена реалистична можност, наспроти концептот на оригинализмот. Истото и јас го прифаќам!
Вредностите и принципите во Уставот намерно се оставени апстрактни и широки за да може во нивните толкувања да бидат апсорбирани новите променети разбирања на општеството за концепти како слободите и правата на човекот, еднаквоста, дискриминацијата, правдата и правичноста, кои се развиват континуирано. Но, не смее да се изостави, ниту пак игнорира фактот дека концептот на „живиот устав“ носи и сериозни ризици и опасности за демократијата. Тој „може да биде атрактивна идеја за некои кои на него гледаат како „отворeна врата“ за „судократија“, за произволна и неконтролирана уставносудска власт која може да ја намали силата и значењето на Уставот како темел на демократијата и владеењето на право.
Критичарите на теоријата на живиот конституционализам наведуваат дека живиот устав обезбедува премногу простор за субјективност, овозможувајќи им на судиите да ги наметнат своите лични или политички убедувања, наместо да се придржуваат кон текстот. Покрај ова, се наведува дека слободата на судиите да го прилагодуваат Уставот на современите вредности, ги трансформира уставните судии во уставотворци наместо чувари на Уставот. Оваа флексибилност може да доведе до обвинувања за судски активизам. Имено, оваа теорија им овозможува на судиите ефективно да „уставотворат од клупата“ со толкување на Уставот според нивните лични верувања или преовладувачките политички расположенија. Тие тврдат дека промените во Уставот, во значењето на уставните вредности и норми, треба да дојдат преку демократски формален процес, преку усвојување на уставни амандмани, а не преку т.н. судократија која може да води кон узурпирање на моќта на луѓето, на суверенитетот кој произлегува и им припаѓа на граѓаните. Но, тука се поставува дилемата дали пак е уставно дозволено условно кажано „семоќниот” законодавец фактички да го ревидира уставниот текст со законски решенија? Донесувањето закон кој е материјално спротивен на Уставот претставува т.н. „прикриена формална противуставна ревизија на Уставот“. Опстојувањето на ваквите закони во системот на позитивното право, како и нивната примена, доведуваат до деформација на самиот Устав, за што може подеднаква одговорност да сносат и законодавецот и Уставниот суд. Оттука за мене се поставува прашањето што ако и законодавецот и Уставниот суд згрешат? Што имаат да кажат оригиналистите на ваквата реалност?
И да заклучам, секое општество ги развива своите политички, образовни, здравствени, социјални и економски структури со цел да постигне посакувано ниво на напредок. Тоа не е едноставен процес кој се одвива под строг механизам, туку жив и еволуирачки процес. Таквото разбирање води до гледиштето дека начинот на толкувањето на Уставот треба да биде паралелен со напредокот на општеството и цивилизациските промени во светот. Со други зборови, Уставот треба да биде во „чекор со времето”.
Ако го поделиме концептуалниот простор разбирајќи ги живиот конституционализам и оригинализмот како спротивставени, но не и меѓусебно исклучувачки доктрини, тогаш во тој концепциски меѓупростор се отвора место за она што можеме да го наречеме „хибридни теории“, каква што е т.н. теорија на „умерен жив конституционализам”. Суштината на мојата теза е афирмација на концептот „умерен жив конституционализам”, токму преку прифаќање на есенцијалните карактеристики на „живиот устав“, но во симбиоза со „умерениот оригинализам”. Во оваа на прв поглед сложена симбиозна комбинација, од фундаментално значење е точката на поврзување, која го претставува „принципот на ограничување”. Токму таа точка, тој принцип на ограничување ја создава т.н „умереност” во толкувањето на уставните одредби. Тој принцип налага при толкувањето на уставното значење на одредена одредба: прво, да биде задоволено во минимум оригиналното значење на текстот, второ, да се понудат силни и разумни објаснувања и аргументи како за оригиналното значење на одредбата која се толкува, така и за степенот на нејзината уставна „недетерминираност”, трето, да се дадат силни и разумни објаснувања и аргументи за променетото значење на таа одредба, односно за потребата таа одредба да се толкува и да се разбере во светлина и во согласност (како одговор) на променетото значење предизвикано од променетата реалност. Во тој контекст, за овој хибриден концепт есенцијално е повикувањето на т.н. мета правни аргументи, развиени од ЕСЧП како што се: дали законското решение има легитимна цел, дали има општествена оправданост, дали е нужно во едно демократско општество? И при примената на овие мета правни аргументи, судијата да не го наметнува субјективниот поглед, туку да се повика на објективизирани состојби, кои можат да се објективизираат од неутрални актери!
Токму ова се клучите елементи коишто го прават компромисот меѓу двата концепти, создавајќи поумерена, хибридна теорија. Првиот е принципот на ограничување, кој не им дозволува на судиите да прифатат конструкции на Уставот врз основа на нивните лични, морални, етички, па ако сакате и политички убедувања или идеологии и ги ограничува на минимум стандарди кои мора да бидат објективизирани во конкретен случај (како на пример, ограничувањата кои произлегуваат од општо прифатените норми на меѓународното право или стандардите кои се разиени од ЕСЧП). Вториот, е неопходноста од разумна, силна, несоборлива аргументација на променетото значење на уставната одредба. Силата на аргументите е таа која ја прави одлуката на Судот авторитетна, додека отсуството на аргументирана и образложена одлука донесена низ призмата на живиот конституционализам, само може да ги потврди стравувањата на оригиналистите, за „уставотворење од клупата”. Овие суштествени елементи, доведуваат до совршен правен ефект наречен „умерен жив конституционализам”, кој својот практичен ефект го има во општествените разбирања кои ги надминуваат уставните рамки, со цел да ја потврдат промената која веќе широко е прифатена.
И на самиот крај, ќе завршам со ставот кој често на моите колеги од клупата им го изнесувам „Умерениот жив конституционализам доколку биде прифатен и се применува во толкувањето на уставните вредности и норми, може да биде добра алатка за трансформација на нашиот „неперфектен“ Устав во нешто подобро од што е”.
Претседател
д-р Дарко Костадиновски
ACCF
Cadre constitutionnel d’interprétation de la Constitution
SUJET : Le constitutionnalisme vivant
Les débats sur le constitutionnalisme vivant et l’originalisme sont essentiels à la compréhension contemporaine du droit et de la justice constitutionnelle dans de nombreux pays, bien que leur origine se trouve aux États-Unis. Ils produisent inévitablement de nombreuses controverses, mais les arguments avancés des uns ou des autres sont extrêmement utiles aux juges, qui adoptent souvent l’un de ces points de vue, bien que certains combinent des éléments des deux. Il est indéniable que ces
théories dominantes opposées sont souvent considérées comme mutuellement exclusives et contradictoires, mais, tant en doctrine qu’en pratique, il existe des interprétations complexes et nuancées pouvant intégrer certains aspects des deux
approches, et c’est précisément dans cette perspective que se dirigera mon exposé. Parmi toutes les théories d’interprétation constitutionnelle, celle de la « constitution vivante » est la plus flexible et la plus dynamique. Il s’agit également de
l’une des approches les plus modernes en matière d’interprétation de la constitution. La définition d’une « constitution vivante » renvoie à une constitution qui évolue au fil du temps. En effet, les changements sociétaux requièrent une adaptation des valeurs, principes et normes constitutionnels aux transformations survenues, sans modification formelle du texte constitutionnel. Cette théorie est en prise directe avec la réalité et s’impose d’elle-même comme une approche nécessaire, indispensable et socialement justifiée en matière d’interprétation constitutionnelle.
Les juges constitutionnels ne sont pas seulement les gardiens de la Constitution ; bien au contraire, ils en sont bien plus. Ils sont les seuls avec le pouvoir et la compétence que leur confère la Constitution elle-même, qui les « appelle » à adapter et
à ajuster le texte constitutionnel et ses valeurs fondamentales aux changements apportés par le temps. La disparité entre les constitutions écrites et ce que la doctrine et la pratique qualifient de « Constitution vivante » impose inévitablement créativité,
innovation et vision dans la mission interprétative des juges des valeurs et normes constitutionnelles vis-à-vis des changements et réalités sociétaux qui, à leur tour, conçoivent ce que l’on appelle la Constitution vivante ou réelle. L’interprétation créative et innovante stimule l’ambition et le sens de la conscience et de la responsabilité chez les juges, prévient la léthargie et la stagnation dans la qualité des procédures et des décisions, permet le progrès et développe une critique appropriée et judicieuse des décisions adoptées. L’interprétation de la Constitution sous l’angle du constitutionnalisme vivant, grâce à la rigueur juridique et aux arguments mobilisés, ne peut que renforcer la crédibilité et l’autorité de la Cour, en lui permettant non seulement d’anticiper et d’accepter les changements, mais également d’influencer et d’orienter leur
trajectoire, plus précisément, cette approche permet d’harmoniser et d’adapter les valeurs et normes constitutionnelles écrites à l’esprit du temps. Ce processus ne signifie essentiellement pas la création de nouvelles normes, mais plutôt l’éclaircissement des normes existantes par leur interprétation et leur adaptation, afin de faciliter leur application, bien qu’il puisse indirectement mener à une sorte de révision du texte de la Constitution. Les constituants ont conçu un cadre, et non un plan détaillé, reconnaissant ainsi que chaque génération a la responsabilité de garantir une Constitution répondant
aux besoins et aux valeurs de son époque, sans pour autant modifier formellement le texte constitutionnel.
Le constitutionnalisme vivant permet à la Constitution de rester en accord avec les idéaux prédominants des citoyens, en lui conférant une dynamique qui l’empêche de devenir un simple « artefact », pertinent et applicable uniquement à une époque
révolue. Le monde en rapide mutation a apporté des circonstances inattendues et des changements inimaginables au 21ᵉ siècle, notamment celles résultant des progrès technologiques et économiques (la médecine et les défis sanitaires comme la pandémie de Covid-19, les technologies de l’information et l’intelligence artificielle, la cybersécurité et la protection de la vie privée, l’ingénierie génétique ou encore la complexité du commerce mondialisé, etc.) qui ont inévitablement influencé le
développement des libertés et des droits fondamentaux. C’est précisément le constitutionnalisme vivant qui offre la flexibilité, permettant au système juridique de s’adapter aux nouvelles réalités, évitant ainsi que la justice ne devienne un frein au
progrès global ou un obstacle à la gestion des défis contemporains, facilitant ainsi des transitions et des évolutions des sociétés en douceur. Le professeur américain David Strauss, dans son ouvrage « The Living Constitution », définit la « Constitution vivante » comme « une Constitution qui évolue, change avec le temps et s’adapte aux nouvelles circonstances sans être formellement modifiée ». Strauss soutient que la « Constitution vivante » ne constitue pas seulement
une possibilité parmi d’autres, mais qu’elle est la seule option réaliste, contrairement au concept de l’originalisme. Je partage également cette position ! Les valeurs et principes de la Constitution ont été délibérément laissés dans une certaine abstraction et une grande généralité, précisément pour que leur interprétation puisse absorber les évolutions des conceptions sociétales en matière de libertés et de droits fondamentaux, d’égalité, de discrimination, de justice et d’équité, qui sont en constante évolution. Toutefois, il ne faut ni omettre ni ignorer le fait que le concept de « Constitution vivante » comporte également des risques et des dangers sérieux pour la démocratie. Il peut en effet constituer une idée séduisante pour certains, qui y verraient
une « porte ouverte » à une forme de « judicratie », à un pouvoir juridictionnel constitutionnel arbitraire et incontrôlé qui peut diminuer la force et la portée de la Constitution en tant que fondement de la démocratie et de l’État de droit. Les critiques de la théorie du constitutionnalisme vivant soutiennent que cette approche laisse trop de place à la subjectivité, permettant aux juges d’imposer leurs convictions personnelles ou politiques au lieu de s’en tenir strictement au texte. En
outre, il est avancé que la liberté dont disposent les juges pour adapter la Constitution aux valeurs contemporaines transforme les juges constitutionnels en constituants plutôt qu’en gardiens de la Constitution. Une telle flexibilité peut engendrer des accusations d’activisme judiciaire. En effet, cette théorie permettrait aux juges de « créer la Constitution depuis le banc », en interprétant la Constitution selon leurs croyances personnelles ou en fonction des tendances politiques dominantes. Ils soutiennent que les changements dans la Constitution, dans le sens des valeurs et des normes constitutionnelles devrait se faire par un processus démocratique formel, notamment par l’adoption d’amendements constitutionnels, et non par une forme de « judicratie », qui pourrait mener à une usurpation du pouvoir du peuple et du principe de souveraineté populaire, lequel appartient aux citoyens. Mais ici se pose la question de savoir si, de manière conditionnelle, le “tout-puissant” législateur est
constitutionnellement autorisé à réviser le texte constitutionnel avec des solutions législatives ? L’adoption d’une loi qui est matériellement contraire à la Constitution représente ce qu’on appelle une « révision formelle cachée de la Constitution ». La
persistance de telles lois dans l’ordre juridique positif, ainsi que leur application, conduisent à une déformation même de la Constitution, et dans ce cas, la responsabilité pourrait incomber tant au législateur qu’à la Cour constitutionnelle. Dès
lors, je pose une interrogation: que se passe-t-il si le législateur et la Cour constitutionnelle commettent une erreur ? Quelle est la position des originalistes face à une telle réalité ? En conclusion, toute société développe ses structures politiques, éducatives, sanitaires, sociales et économiques dans le but d’atteindre un niveau de progrès souhaité. Ce processus n’est ni simple ni strictement mécanisé, mais bien un processus vivant et évolutif. Une telle compréhension conduit à l’idée que l’interprétation de la Constitution doit évoluer parallèlement aux progrès de la société et aux transformations
civilisationnelles à travers le monde. En d’autres termes, la Constitution doit être « en phase avec son époque ».
Si nous partageons l’espace conceptuel en comprenant le constitutionnalisme vivant et l’originalisme comme des doctrines opposées mais non mutuellement exclusives, alors dans cet espace conceptuel intermédiaire, il y a de la place pour ce
que nous pouvons appeler des « théories hybrides », comme la soi-disant théorie du « constitutionnalisme vivant modéré ». L’essence de ma thèse réside dans l’affirmation du concept de « constitutionnalisme vivant modéré », précisément à travers l’acceptation des caractéristiques essentielles de la théorie du « constitutionnalisme vivant » tout enles combinant avec un « originalisme modéré ». Dans cette combinaison symbiotique, qui peut sembler complexe à première vue, le point fondamental de jonction réside dans ce que l’on appelle le « principe de limitation ». C’est précisément ce point, ce principe de limitation qui crée la soi-disant “modération” dans l’interprétation des dispositions constitutionnelles. Ce principe exige que, lors de l’interprétation du sens constitutionnel d’une disposition donnée : premièrement, le sens original du texte soit respecté au minimum ; deuxièmement, des explications et des arguments solides et raisonnables soient fournis tant pour le sens original de la disposition interprétée que pour le degré de son “indétermination” constitutionnelle, troisièmement, des explications
et des arguments solides et raisonnables soient fournis pour le sens modifié de cette disposition, c’est-à-dire pour la nécessité d’interpréter et de comprendre cette disposition à la lumière et en accord (comme réponse) avec le sens modifié provoqué
par les réalités changeantes. Dans ce contexte, cette approche hybride repose sur des arguments méta-juridiques développés par la Cour européenne des droits de l’homme (CEDH), tels que: l’issue légale a-t-elle un but légitime , est-elle justifiée socialement , est-elle nécessaire dans une société démocratique ? Lors de l’application de ces arguments méta-
juridiques, le juge n’impose pas une vision subjective, mais s’appuie sur des états objectivables, qui peuvent être objectivés par des acteurs neutres ! Ce sont précisément ces éléments clés qui font le compromis entre les deux concepts, créant ainsi une théorie hybride plus modérée. Le premier est le principe de limitation, qui empêche les juges d’accepter des constructions de la Constitution selon leurs convictions personnelles, morales, éthiques ou politiques et les contraint à respecter des normes minimales objectivables dans chaque cas concret (comme, par exemple, les limitations issues des normes de droit international généralement acceptées ou des standards développés par la CEDH). Le deuxième est l’exigence d’une argumentation rationnelle, forte et incontestable sur le changement de signification de la disposition constitutionnelle. C’est la force des arguments qui confère à la décision de la cour son autorité, tandis que l’absence de décision argumentée et
justifiée, prise à travers le prisme du constitutionnalisme vivant, ne peut que confirmer les craintes des originalistes concernant la « création de la constitution depuis le banc». Ces éléments fondamentaux conduisent à un effet juridique optimal, appelé «
constitutionnalisme vivant modéré », qui a son effet pratique dans les compréhensions sociales qui dépassent les limites constitutionnelles, afin de confirmer le changement déjà largement accepté.
Enfin, je conclurai par une réflexion que je partage souvent avec mes collègues de banc : « Si le constitutionnalisme vivant modéré est adopté et appliqué dans l’interprétation des valeurs et des normes constitutionnelles, il pourrait constituer un
outil efficace pour transformer notre Constitution “imparfaite” en quelque chose de meilleur que ce qu’elle est. »