Уставен суд на
Република Северна Македонија
У.бр.69/2023
У.бр.70/2023
Скопје, 09.10.2024 година
Уставниот суд на Република Северна Македонија, во состав д-р Дарко Костадиновски, претседател на Судот и судиите м-р Татјана Васиќ-Бозаџиева, д-р Јадранка Дабовиќ-Анастасовска, Елизабета Дуковска, д-р Осман Кадриу, Добрила Кацарска, д-р Ана Павловска-Данева и м-р Фатмир Скендер, врз основа на членовите 110 и 112 од Уставот на Република Северна Македонија и член 72 од Актот на Уставниот суд на Република Северна Македонија („Службен весник на Република Северна Македонија” бр.115/2024), на седницата одржана на 9 октомври 2024 година, донесе
О Д Л У К А
1. СЕ УКИНУВА член 2 став 2 алинеја 6 од Правилникот за постапката за доставување и регистрирање на колективните договори и нивните измени до надлежниот државен орган и начинот на водење на евиденцијата на доставените колективни договори и нивните измени („Службен весник на Република Северна Македонија“ бр.223/2022).
2. Оваа одлука ќе се објави во „Службен весник на Република Северна Македонија”.
Образложение
I
Уставниот суд на Република Северна Македонија, по повод поднесените иницијативи од страна на Николче Мушаревски од Скопје и Независниот сидикат на одбраната, застапуван од претседателот, Ванчо Исајов, со Решението У.бр.69/2023 и 70/2023 од 20 јуни 2024 година, поведе постапка за оценување на уставноста и законитоста на член 2 став 2 алинеја 6 од Правилникот за постапката за доставување и регистрирање на колективните договори и нивните измени до надлежниот државен орган и начинот на водење на евиденцијата на доставените колективни договори и нивните измени („Службен весник на Република Северна Македонија“ бр.223/2022). По повод поднесените иницијативи, Судот спроведе единствена постапка согласно со член 21 став 2 од Деловникот на Уставниот суд на Република Северна Македонија („Службен весник на Република Македонија” бр.70/1992 и „Службен весник на Република Северна Македонија” бр.202/2019, 256/2020 и 65/2021).
II
На седницата Судот утврди дека основ за донесување на предметниот Правилник е член 231 став 4 од Законот за работните односи („Службен весник на Република Македонија“ бр.62/05, 106/08, 161/08, 114/09, 130/09, 50/10, 52/10, 124/10, 47/11, 11/12, 39/12, 13/13, 25/13, 170/13, 187/13, 113/14, 20/15, 33/15, 72/15, 129/15, 27/16, 120/18 и „Службен весник на Република Северна Македонија“ бр.110/19, 267/20, 151/21, 288/21 и 111/2023).
Во член 2 став 2 алинеја 6 од Правилникот е определено дека кон барањето за регистрирање на колективен договор, се приложува и согласност од Министерството за финансии за колективните договори од јавниот сектор, кога со договорот се предвидуваат фискални импликации за Буџетот на Република Северна Македонија.
III
Владеењето на правото и поделбата на државната власт на законодавна, извршна и судска се темелни вредности на уставниот поредок на државата, согласно со член 8 став 1 алинеи 3 и 4 од Уставот на Република Северна Македонија.
Остварувањето на правата на вработените и нивната положба се уредуваат со закон и со колективни договори, согласно со уредувањето содржано во одредбата од член 32 став 5 од Уставот.
Според член 51 од Уставот, во Република Северна Македонија законите мораат да бидат во согласност со Уставот, а сите други прописи со Уставот и со закон. Секој е должен да ги почитува Уставот и законите.
Уставниот суд одлучува за согласноста на другите прописи и на колективните договори со Уставот и со законите, што произлегува од член 110 алинеја 2 од Уставот.
Законот за работните односи („Службен весник на Република Македонија“ бр.62/2005, 106/2008, 161/2008, 114/2009, 130/2009, 149/2009-исправка, 50/2010; 52/2010, 124/2010, 47/2011, 11/2012, 39/2012, 13/2013, 25/2013, 170/2013, 187/2013, 113/2014, 20/2015, 33/2015, 72/2015, 129/2015, 27/2016, 120/2018 и „Службен весник на Република Северна Македонија“ бр. 110/2019, 267/2020, 151/2021, 288/2021 и 111/2023), во член 1 став 1 определува дека со овој закон се уредуваат работните односи меѓу работниците и работодавачите кои се воспоставуваат со склучување на договор за вработување. Согласно ставот 2 од овој член од Законот, работниот однос се уредува со овој и со друг закон, колективен договор и договорот за вработување.
Со член 231 од Законот е утврдена обврската за доставување за регистрација на колективните договори до министерството надлежно за работите од областа на трудот. Во став 1 од овој член од Законот е определено дека секој општ и грански колективен договор и секоја измена (изменување, дополнување, откажување или пристапување) на колективниот договор пред нивното објавување мора да се достави за регистрација до министерството надлежно за работите од областа на трудот. Согласно ставот 2, колективниот договор или измената на колективниот договор ја доставува до надлежниот орган страната која е прва наведена во тој договор, односно страната која го откажува колективниот договор. Во ставот 3 од истиот член се предвидува дека известување за склучување на колективен договор на ниво на работодавач и времето за кое е склучен се доставува до министерството надлежно за работите од областа на трудот, во рок од 8 дена од неговото склучување. Според ставот 4 од овој член, министерот надлежен за работите од областа на трудот, ја пропишува постапката за доставување и регистрирање на колективните договори и нивните измени до надлежниот државен орган и начинот на водење на евиденцијата на доставените колективни договори и нивните измени.
Во член 56 став 1 од Законот за организација и работа на органите на државната управа („Службен весник на Република Македонија“ бр.58/2000, 44/2002, 82/2008, 167/2010 и 51/2011 и „Службен весник на Република Северна Македонија“ бр.96/2019, 110/2019 и 121/2024) е определено дека со правилник се утврдуваат и се разработуваат одделни одредби на законите и други прописи заради нивно извршување. Додека, пак, член 61 став 1 од истиот закон, меѓу другото, определува дека со актите кои ги донесува министерот не може да се пропишува надлежност на други органи.
Од содржината на оспорениот член 2 став 2 алинеја 6 од Правилникот каде е предвидена „согласност од Министерството за финансии за колективните договори од јавниот сектор, кога со договорот се предвидуваат фискални импликации за Буџетот на Република Северна Македонија“, произлегува дека министерот за труд и социјална политика, уредувајќи ја постапката за регистрирање на колективните договори и нивните измени, предвидувајќи ваков доказ кој треба да се приложи кон барањето за регистрирање на колективните договори, изворно пропишал нов услов за регистрација на колективните договори, кој не е предвиден во закон.
Во член 231 од Законот за работните односи, врз основа на кој е донесен предметниот правилник, законодавецот децидно ја уредил обврската за доставување и регистрација на колективните договори до Министерството за труд и социјална политика, пред нивното јавно објавување. Токму во таа насока е донесувањето на предметниот правилник кој треба да биде во функција на разработка на наведената законска норма, заради нејзино извршување, согласно дефиницијата за овој вид подзаконски акт, утврдена во член 56 став 1 од наведениот Закон за организација и работа на органите на државната управа.
Имајќи го предвид наведеното, Судот утврди дека министерот за труд и социјална политика, впуштајќи се во операционализација на одредбите од Законот за работните односи во однос на постапката за регистрација на колективните договори, ги пречекорил своите надлежности и се ставил во улога на законодавец, што претставува повреда на принципот за поделба на државната власт на законодавна, извршна и судска, утврден во член 8 став 1 алинеја 4 од Уставот, а со тоа и повреда на темелната вредност на уставниот поредок предвидена во член 8 став 1 алинеја 3 од Уставот – владеењето на правото и начелото на правна сигурност на граѓаните како нејзин составен дел. Ова од причина што овој начин на утврдување надлежности на други органи во правилник, надвор од законските рамки, значи и нарушување на хиерархиската поставеност на правните акти во уставноправниот поредок, односно нарушување на меѓусебната усогласеност на пониските и повисоките нормативни акти.
Судот ја разгледуваше одредбата од член 2 став 2 алинеја 6 од Правилникот и од аспект на тоа дали со истата се ограничува уставноправниот институт утврден во член 32 став 5 од Уставот – правото на колективно преговарање и склучување на колективни договори, како облик на регулирање на работните односи.
Од одредбата содржана во член 206 став 1 од Законот за работните односи во која е определено дека „со колективните договори се уредуваат правата и обврските на договорните страни кои го склучиле тој договор, а може да содржи и правни правила со кои се уредува склучувањето, содржината и престанокот на работните односи и други прашања од работните, односи или во врска со работните односи“, произлегува дека предмет на колективните преговори можат да бидат сите прашања од работен однос, без ограничување. Во оваа насока, Законот за работните односи не содржи експлицитни негативни одредби кои би ограничиле или би исклучиле некои прашања да бидат предмет на преговори.
Сепак, анализата на целината на Законот упатува на заклучок дека тоа што нема директни ограничувања не значи дека има целосна нормативна слобода за обемот на содржината на колективните преговори. Напротив, Законот за работните односи содржи одреден број на одредби кои индиректно го ограничуваат обемот и содржината на колективните преговори. Таков е примерот со член 137 кој предвидува дека годишниот одмор може да трае најдолго до 26 работни дена или член 146 кој предвидува дека деновите на платен одмор не можат да изнесуваат повеќе од седум работни дена и други слични одредби. Овие одредби од Законот за работните односи го ограничуваат правото на поинакво уредување на овие права, а колективното преговарање по овие прашања го сведуваат само во насока и смисла на разработување на веќе законски утврденото право. Но, ваквите ограничувања единствено можат да бидат уредени во овој или друг закон (Закон за вработените во јавниот сектор, Закон за административни службеници, Закон за јавнообвинителска служба, Закон за судска служба итн.) со кој се уредуваат прашања од работниот однос.
Оттука, имајќи предвид дека законодавецот во наведената одредба од член 206 став 1 од Законот за работните односи определува дека предмет на колективните преговори можат да бидат сите прашања од работен однос, без ограничување, уредувањето содржано во оспорената одредба од член 2 став 2 алинеја 6 од Правилникот, според Судот, претставува пример на индиректно ограничување на содржината на колективното преговарање и колективните договори од јавниот сектор во однос на утврдени права на засегнатите работници, а коишто би предизвикале фискални импликации за буџетот на државата. Судот смета дека особено треба да се има предвид фактот дека во фазата на нивната регистрација, колективните договори веќе имаат утврдена содржина како резултат на интензивен процес на преговарање. Воведувањето на овој услов и неговото евентуално неисполнување ќе оневозможи регистрација на колективните договори, а соодветно на тоа, ќе оневозможи и јавно објавување на истите. Следствено, тоа што го договориле субјектите учесници во процесот на преговарање и кои го склучиле колективниот договор, не може да произведе правно дејство, што резултира со суспендирање на колективниот договор и преговарањето како легитимен правен инструмент за уредување на прашањата од работен однос на вработените во јавниот сектор, утврден во член 32 став 5 од Уставот.
Се разбира, Судот го имаше предвид и фактот дека дефинирањето на содржината на колективните договори, односно кои решенија ќе се прифатат за одредени прашања зависи и од низа објективни општествени услови, а пред сѐ, економските. Така, доколку се преговара за платите или за други видови права кои предизвикуваат фискални импликации, ограничувањето на правото на колективно преговарање и склучување на колективни договори може да биде дозволено. Меѓутоа, ваквото ограничување треба да биде уредено во Законот за работните односи или друг закон со кој се уредуваат прашања од работниот однос и единствено во таков случај правната рамка ќе го гарантира колективното договарање во смисла и на начин којшто е утврден во Уставот.
Судот ги имаше предвид и општите стандарди на постапката на колективното преговарање во меѓународни рамки, утврдени од страна на Меѓународната организација на трудот со донесување голем број конвенции и препораки. Така, во член 4 од Конвенцијата бр. 98 за примена на начелата на правото на организирање и колективно договарање, усвоена на 01.07.1949 година, се поставуваат два суштински елементи: дејствување на јавните власти со цел унапредување на колективното договарање и истото мора да биде слободно и доброволно и да ги почитува начелата на автономија на страните. Во смисла на ограничувањето на правото на колективното договарање, Меѓународната организација на трудот нагласува дека „едно од главните ограничувања на начелото на слободно и доброволно колективно договарање се состои во обврската за поднесување на колективните договори на одобрување од властите (особено до органите надлежни за администрацијата и за буџетот)“. Се подвлекува дека „таквите одредби се во сообразност со Конвенцијата бр.98 само ако се ограничени на тоа дека согласноста може да не биде дадена ако договорот има процедурален недостаток или не ги исполнува минималните стандарди утврдени во општото трудово законодавство“. Но, се заклучува дека „ако законодавството им дава на јавните органи целосно дискреционо право да не дадат согласност или ако согласноста се заснова врз критериуми како усогласеност со општата или економската политика на владата или официјални директиви за плати и услови за вработување, тогаш се смета дека стапувањето на договорот во сила зависи од претходна согласност, што е спротивно на начелото на автономност на страните“.
Што се однесува до ограничувањето на содржината на идни колективни договори, Меѓународната организација на трудот нагласува дека ваквите ограничувања, особено во однос на платите, наметнати од властите поради економска стабилизација или неопходни политики за структурно приспособување, се дозволени само ако биле предмет на претходна консултација со организациите на работниците и на работодавачите и ако ги исполнуваат следните услови: да се применуваат како вонредна мерка, да бидат ограничени на неопходниот обем, да не надминуваат разумен период и да бидат придружени со мерки за делотворна заштита на животниот стандард на засегнатите работници, особено на оние што веројатно ќе бидат најсилно погодени.
Оттука, предвидувањето на дополнителниот услов за регистрирање на колективните договори од јавниот сектор со оспорениот член 2 став 2 алинеја 6 од Правилникот, кој нема ниту уставен, ниту законски основ, Судот утврди дека претставува ограничување на правото на колективното преговарање и склучување на колективните договори со ограничување на нивната содржина, а преку целосно дискреционо право на Министерството за финансии да не даде согласност за колективните договори од јавниот сектор кога со договорот се предвидуваат фискални импликации за Буџетот на државата, што не е во согласност ниту со општите меѓународни стандарди на колективното договарање.
Имајќи го предвид наведеното, Судот утврди дека оспорениот член 2 став 2 алинеја 6 од Правилникот не е во согласност со член 61 став 1 од Законот за организација и работа на органите на државната управа, како и со владеењето на правото и поделбата на државната власт на законодавна, извршна и судска од член 8 став 1 алинеи 3 и 4 од Уставот, а, исто така, не е во согласност и со член 32 став 5 и член 51 од Уставот.
IV
Врз основа на наведеното, Судот одлучи како во диспозитивот на оваа одлука.
V
Ова одлука произведува правно дејство од денот на објавувањето во „Службен весник на Република Северна Македонија“.
ПРЕТСЕДАТЕЛ
на Уставниот суд на Република Северна Македонија,
д-р Дарко Костадиновски
* * *
Gjykata Kushtetuese e
Republikës së Maqedonisë së Veriut
U.nr.69/2023
U.nr.70/2023
Shkup, 09.10.2024
Gjykata Kushtetuese e Republikës së Maqedonisë së Veriut, në përbërje të dr. Darko Kostadinovski, kryetar i Gjykatës dhe gjykatësve mr. Tatjana Vasiq – Bozaxhieva, dr. Jadranka Daboviq – Anastasovska, Elizabeta Dukovska, dr. Osman Kadriu, Dobrilla Kacarska, dr. Ana Pavllovska – Daneva dhe mr. Fatmir Skender, në bazë të nenit 110 dhe 112 të Kushtetutës së Republikës së Maqedonisë së Veriut dhe nenit 72 të Aktit të Gjykatës Kushtetuese të Republikës së Maqedonisë së Veriut “Gazeta Zyrtare e Republikës së Maqedonisë së Veriut” numër 115/2024), në seancën e mbajtur më 9 tetor 2024, miratoi
V E N D I M
1. SHFUQIZOHET neni 2 paragrafi 2 alineja 6 e Rregullores për procedurën e dërgimit dhe regjistrimit të marrëveshjeve kolektive dhe ndryshimeve të tyre në organin kompetent shtetëror dhe mënyrën e mbajtjes së evidencës së marrëveshjeve kolektive të dërguara dhe ndryshimeve të tyre (“Gazeta Zyrtare e Republikës së Maqedonisë së Veriut” nr.223/2022).
2. Ky vendim do të publikohet në “Gazetën Zyrtare të Republikës së Maqedonisë së Veriut”.
Arsyetim
I
Gjykata Kushtetuese e Republikës së Maqedonisë së Veriut, mbi iniciativat e paraqitura nga Nikollçe Musharevski nga Shkupi dhe Sindikata e Pavarur e Mbrojtjes, e përfaqësuar nga Kryetari, Vanço Isajov, me Aktvendimin U.nr.69/2023 dhe 70/2023 të datës 20 qershor 2024, filloi procedurë për vlerësimin e kushtetutshmërisë dhe ligjshmërisë së nenit 2 paragrafi 2 alineja 6 e Rregullores për procedurën e paraqitjes dhe regjistrimit të marrëveshjeve kolektive dhe ndryshimeve të tyre te organi kompetent shtetëror dhe mënyrën e ruajtjes së evidencës së marrëveshjeve kolektive të paraqitura dhe ndryshimeve të tyre (“Gazeta Zyrtare e Republikës së Maqedonisë së Veriut” nr. 223/2022). Lidhur me iniciativat e paraqitura, Gjykata zhvilloi një procedurë të vetme në përputhje me nenin 21 paragrafin 2 të Rregullores së Punës së Gjykatës Kushtetuese të Republikës së Maqedonisë së Veriut (“Gazeta Zyrtare e Republikës së Maqedonisë” nr. 70/1992 dhe “Gazeta Zyrtare e Republikës së Maqedonisë së Veriut” nr. 202/2019, 256/2020 dhe 65/2021).
II
Gjykata në seancë konstatoi se bazë për miratimin e Rregullores në fjalë është neni 231 paragrafi 4 i Ligjit për Marrëdhëniet e Punës (“Gazeta Zyrtare e Republikës së Maqedonisë” nr.62/05, 106/08, 161/08, 114/09, 130/09, 50/10, 52/10, 124/10, 47/11, 11/12, 39/12, 13/13, 25/13, 170/13, 187/13, 113/14, 20/15, 33/15, 72/15, 129/15, 27/16, 120/18 dhe „Gazeta Zyrtare e Republikës së Maqedonisë së Veriut“ nr.110/19, 267/20, 151/21, 288/21 dhe 111/2023).
Në nenin 2 paragrafin 2 alineja 6 e Rregullores është përcaktuar se kërkesës për regjistrimin e marrëveshjes kolektive, i bashkëngjitet edhe pëlqimi nga Ministria e Financave për marrëveshjet kolektive të sektorit publik, kur me marrëveshjen parashihen implikimet fiskale për Buxhetin e Republikës së Maqedonisë së Veriut.
III
Sundimi i së drejtës dhe ndarja e pushtetit shtetëror në legjislativ, ekzekutiv dhe gjyqësor janë vlera themelore të rendit kushtetues të shtetit, në pajtim me nenin 8 paragrafin 1 alinetë 3 dhe 4 të Kushtetutës së Republikës së Maqedonisë së Veriut.
Realizimi i të drejtave të punonjësve dhe pozita e tyre rregullohen me ligj dhe me marrëveshje kolektive, në përputhje me rregullimin e përfshirë në dispozitën e nenit 32 paragrafi 5 të Kushtetutës.
Në pajtim me nenin 51 të Kushtetutës, në Republikën e Maqedonisë së Veriut ligjet medoemos duhet të jenë në përputhje me Kushtetutën, ndërsa të gjitha rregullat e tjera me Kushtetutë dhe ligj. Secili e ka për detyrë ta respektojë Kushtetutën dhe ligjet.
Gjykata Kushtetuese vendos për pajtueshmërinë e rregullave të tjera dhe të marrëveshjeve kolektive me Kushtetutën dhe ligjet, që rrjedh nga neni 110 paragrafi 2 i Kushtetutës.
Ligji për Marrëdhëniet e Punës (“Gazeta Zyrtare e Republikës së Maqedonisë” nr.62/2005, 106/2008, 161/2008, 114/2009, 130/2009, 149/2009-korrigjim, 50/2010; 52/2010, 124/2010, 47/2011, 11/2012, 39/2012, 13/2013, 25/2013, 170/2013, 187/2013, 113/2014, 20/2015, 33/2015, 72/2015, 129/2015, 27/2016, 120/2018 dhe „ Gazeta Zyrtare e Republikës së Maqedonisë së Veriut“ nr. 110/2019, 267/2020, 151/2021, 288/2021 dhe 111/2023), në nenin 1 paragrafin 1 përcakton se ky ligj i rregullon marrëdhëniet e punës ndërmjet punëtorëve dhe punëdhënësve të cilat përcaktohen me lidhjen e marrëveshjes për punësim. Në bazë të paragrafit 2 të këtij neni të Ligjit, marrëdhënia e punës rregullohet me këtë ligj dhe ligje të tjera, marrëveshje kolektive dhe marrëveshjen e punës.
Me nenin 231 të Ligjit përcaktohet obligimi për dërgimin e marrëveshjeve kolektive për regjistrim në ministrinë përgjegjëse nga sfera e punës. Në paragrafin 1 të këtij neni të ligjit, është përcaktuar se çdo marrëveshje kolektive e përgjithshme dhe degë dhe çdo ndryshim (ndryshim, plotësim, anulim ose qasje) në kontratën kolektive para publikimit të tyre duhet të dërgohen për regjistrim në ministrinë kompentente për punët nga sfera e punës. Në pajtim me paragrafin 2, marrëveshja kolektive ose ndryshimi i marrëveshjes kolektive i dërgohet organit kompetent nga pala që përmendet e para në atë marrëveshje, përkatësisht pala që anulon marrëveshjen kolektive. Në paragrafin 3 të të njëjtit nen, parashikohet se njoftimi për lidhjen e marrëveshjes kolektive në nivel punëdhënësi dhe për periudhën për të cilën është lidhur, i dërgohet ministrisë përgjegjëse nga sfera e punës, në afat prej 8 ditëve nga dita e lidhjes së saj. Sipas paragrafit 4 të këtij neni, ministri përgjegjës për çështjet e punës përcakton procedurën për paraqitjen dhe regjistrimin e marrëveshjeve kolektive dhe ndryshimet e tyre në organin kompetent shtetëror dhe mënyrën e mbajtjes së evidencës për marrëveshjet kolektive të dërguara dhe ndryshimet e tyre.
Në nenin 56 paragrafin 1 të Ligjit për Organizimin dhe Punën e Organeve të Administratës Shtetërore (“Gazeta Zyrtare e Republikës së Maqedonisë” nr. 58/2000, 44/2002, 82/2008, 167/2010 dhe 51/2011 dhe “Gazeta Zyrtare e Republikës së Maqedonisë së Veriut” nr. 96/2019, 110/2019 dhe 121/2024) përcakton se me rregullore përcaktohen dhe përpunohen dispozita të caktuara të ligjeve dhe rregullave të tjera me qëllim të zbatimit të tyre. Ndërkohë, neni 61 paragrafi 1 i të njëjtit ligj, ndër të tjera, përcakton se aktet e miratuara nga ministri nuk mund të përcaktojnë kompetencën e organeve të tjera.
Nga përmbajtja e nenit kontestues 2 paragrafi 2 alineja 6 e Rregullores ku është paraparë “pëlqimi i Ministrisë së Financave për marrëveshjet kolektive nga sektori publik, kur me marrëveshje parashihen implikime fiskale për Buxhetin e Republikës së Maqedonisë së Veriut”, rezulton se ministri i Punës dhe Politikës Sociale, duke e rregulluar procedurën e regjistrimit të marrëveshjeve kolektive dhe ndryshimet e tyre, duke parashikuar dëshmi të tillë që duhet t’i bashkëngjitet kërkesës për regjistrimin e marrëveshjeve kolektive, fillimisht përcaktoi një kërkesë të re për regjistrimin e marrëveshjeve kolektive, e cila është nuk parashikohet në ligj.
Në nenin 231 të Ligjit për Marrëdhëniet e Punës, në bazë të të cilit është miratuar rregulloreja në fjalë, ligjvënësi ka rregulluar me vendosmëri detyrimin për dërgimin dhe regjistrimin e marrëveshjeve kolektive në Ministrinë e Punës dhe Politikës Sociale, para shpalljes publike të tyre. Pikërisht në këtë drejtim, miratimi i rregullores në fjalë, e cila duhet të jetë në funksion të zhvillimit të normës juridike të theksuar, për shkak të zbatimit të saj, në përputhje me definicionin për këtë lloj akti nënligjor, të përcaktuar në nenin 56 paragrafi 1 i Ligjit të theksuar për organizimin dhe punën e organeve të administratës shtetërore.
Duke marrë parasysh sa më sipër, Gjykata përcaktoi se ministri i Punës dhe Politikës Sociale, duke hyrë në funksionalizimin e dispozitave të Ligjit për Marrëdhëniet e Punës në lidhje me procedurën e regjistrimit të marrëveshjeve kolektive, i ka tejkaluar kompetencat e tij dhe është vënë në rolin e ligjvënësit, që është shkelje e parimit të ndarjes së pushtetit shtetëror në legjislativ, ekzekutiv dhe gjyqësor, përcaktuar në nenin 8 paragrafin 1 alinenë 4 të Kushtetutës dhe si rrjedhojë edhe në vlerën themelore të rendit kushtetues, të parashikuar në nenin 8 paragrafin 1 alinenë 3 të Kushtetutës – sundimin e së drejtës dhe parimin e sigurisë juridike të qytetarëve si pjesë përbërëse e tij. Kjo nga shkaku se kjo mënyrë e përcaktimit të kompetencave të organeve të tjera në rregullore, jashtë kornizës ligjore, nënkupton edhe shkelje të renditjes hierarkike të akteve juridike në rendin kushtetues, pra shkelje të përputhshmërisë së ndërsjellë të akteve më të ulëta dhe më të larta normative.
Gjykata e shqyrtoi edhe dispozitën nga neni 2 paragrafi 2 alineja 6 e Rregullores edhe nga aspekti i asaj nëse e njëjta e kufizon institutin kushtetues juridik të përcaktuar në nenin 32 paragrafin 5 të Kushtetutës – të drejtën e negociimit kolektiv dhe lidhjen e marrëveshjeve kolektive, si formë e rregullimit të marrëdhënieve të punës.
Nga dispozita e përfshirë e nenit 206 paragrafi 1 i Ligjit për Marrëdhëniet e Punës, në të cilin përcaktohet se “me marrëveshjet kolektive rregullohen të drejtat dhe obligimet e palëve kontraktuese që e kanë lidhur atë marrëveshje si dhe mund të përmbajnë rregulla juridike që e rregullojnë lidhjen, përmbajtjen dhe ndërprerjen e marrëdhënieve të punës dhe çështjet e tjera të punësimit, marrëdhënieve ose në lidhje me marrëdhëniet e punës”, rezulton se objekt i negociatave kolektive mund të jenë të gjitha çështjet e punësimit, pa kufizim. Në këtë drejtim, Ligji për Marrëdhëniet e Punës nuk përmban dispozita eksplicite negative që do të kufizonin ose përjashtonin disa çështje nga të qenit objekt i negociatave.
Megjithatë, analiza e Ligjit në tërësi nxjerr në përfundimin se fakti që nuk ka kufizime të drejtpërdrejta nuk do të thotë se ekziston liri e plotë normative për shtrirjen e përmbajtjes së negociatave kolektive. Përkundrazi, Ligji për Marrëdhëniet e Punës përmban një numër të caktuar dispozitash që në mënyrë indirekte e kufizojnë shtrirjen dhe përmbajtjen e negociatave kolektive. I tillë është shembulli me nenin 137 që përcakton se pushimi vjetor mund të zgjasë deri në 26 ditë pune ose neni 146 që përcakton se ditët e pushimit të paguar nuk mund të jenë më shumë se shtatë ditë pune dhe dispozita të tjera të ngjashme. Këto dispozita të Ligjit për Marrëdhëniet e Punës e kufizojnë të drejtën për një rregullim të ndryshëm të këtyre të drejtave dhe i pakësojnë marrëveshjet kolektive për këto çështje vetëm në drejtim dhe kuptim të shtjellimit të së drejtës tashmë të përcaktuar me ligj. Megjithatë, kufizime të tilla mund të rregullohen vetëm në këtë apo një ligj tjetër (Ligji për të Punësuarit në Sektorin Publik, Ligji për Nëpunësit Administrativ, Ligji për Shërbimin e Prokurorit Publik, Ligji për Shërbimin Gjyqësor, etj.) që i rregullon çështjet e punësimit.
Si rrjedhojë, duke e pasur parasysh se ligjvënësi në dispozitën e përmendur të nenit 206 paragrafi 1 i Ligjit për Marrëdhëniet e Punës përcakton se objekt i negociatave kolektive mund të jenë të gjitha çështjet e marrëdhënies së punës, pa kufizim, rregullimi i përfshirë në dispozitën kontestuese të nenit 2 paragrafit 2 alineja 6 të Rregullores, Gjykata vlerësoi se paraqet shembull të kufizimit të tërthortë të përmbajtjes së marrëveshjeve kolektive dhe marrëveshjeve kolektive nga sektori publik në lidhje me të drejtat e përcaktuara të punëtorëve të tanguar, gjë që do të shkaktonte implikime fiskale për buxhetin dhe shtetin. Sipas Gjykatës, duhet të merret parasysh fakti që në fazën e regjistrimit të tyre, marrëveshjet kolektive tashmë kanë një përmbajtje të përcaktuar si rezultat i një procesi intensiv negocimi. Vendosja e këtij kushti dhe mospërmbushja e mundshme e tij do të pamundësojë regjistrimin e marrëveshjeve kolektive dhe rrjedhimisht do të pamundësojë publikimin e tyre publikisht. Për rrjedhojë, ajo për të cilën është rënë dakord subjektet pjesëmarrëse në procesin e negociatave dhe që kanë lidhur marrëveshjen kolektive, nuk mund të prodhojë efekt juridik, që rezulton në pezullimin e marrëveshjes kolektive dhe negociimin si instrument ligjor legjitim për rregullimin e çështjeve të marrëdhënies së punës për të punësuarit në sektorin publik, të përcaktuar në nenin 32 paragrafi 5 të Kushtetutës.
Kuptohet, Gjykata e ka marrë parasysh edhe faktin se përcaktimi i përmbajtjes së marrëveshjeve kolektive, respektivisht, se cilat aktvendime do të pranohen për çështje të caktuara, varet nga një sërë kushtesh objektive sociale dhe mbi të gjitha ekonomike. Kështu, nëse negociohen pagat ose lloje të tjera të drejtash që kanë implikime fiskale, kufizimi i së drejtës për marrëveshje kolektive dhe lidhjen e marrëveshjeve kolektive mund të lejohet. Megjithatë, një kufizim i tillë duhet të rregullohet me Ligjin për Marrëdhëniet e Punës apo me ligj tjetër që rregullon çështjet e marrëdhënieve të punës dhe vetëm në këtë rast korniza juridike do ta garantojë marrëveshjen kolektive në kuptimin dhe mënyrën e përcaktuar në Kushtetutë.
Gjykata gjithashtu i mori parasysh edhe standardet e përgjithshme të procedurës së marrëveshjeve kolektive në kuadrin ndërkombëtar, të vendosura nga Organizata Ndërkombëtare e Punës duke miratuar një numër të madh konventash dhe rekomandimesh. Kështu, në nenin 4 të Konventës nr. 98 për zbatimin e parimeve të së drejtës për organizim dhe marrëveshje kolektive, miratuar më 01.07.1949, vendosen dy elemente thelbësore: veprimi i autoriteteve publike me qëllim nxitjen e marrëveshjeve kolektive dhe ai duhet të jetë i lirë dhe vullnetar dhe të respektojë parimet e autonomisë së palëve. Për sa i përket kufizimit të së drejtës për marrëveshje kolektive, Organizata Ndërkombëtare e Punës thekson se “një nga kufizimet kryesore të parimit të marrëveshjeve kolektive të lira dhe vullnetare konsiston në detyrimin për të paraqitur marrëveshjet kolektive për miratim nga autoritetet (veçanërisht tek autoritetet përgjegjëse për administratën dhe për buxhetin)”. Theksohet se “dispozita të tilla janë në përputhje me Konventën nr. 98 vetëm nëse kufizohen në faktin se pëlqimi nuk mund të jepet nëse kontrata ka një defekt procedural ose nuk i plotëson standardet minimale të përcaktuara në legjislacionin e përgjithshëm të punës”. Por arrin në përfundimin se “nëse legjislacioni u jep organeve publike liri të plotë për të mos dhënë pëlqimin, ose nëse pëlqimi bazohet në kritere të tilla si pajtueshmëria me politikën e përgjithshme ose ekonomike të qeverisë ose direktivat zyrtare për pagat dhe kushtet e punësimit, atëherë konsiderohet se hyrja në fuqi e marrëveshjes varet nga pëlqimi paraprak, i cili është në kundërshtim me parimin e autonomisë së palëve“.
Për sa i përket kufizimit të përmbajtjes së marrëveshjeve kolektive të ardhshme, Organizata Ndërkombëtare e Punës thekson se kufizime të tilla, veçanërisht në lidhje me pagat, të dedikuara nga autoritetet për shkak të stabilizimit ekonomik ose politikave të nevojshme të rregullimit strukturor, lejohen vetëm nëse i janë nënshtruar konsultimit paraprak me organizatat e punëtorëve dhe punëdhënësve dhe nëse ato i plotësojnë kushtet e mëposhtme: të zbatohet si masë e jashtëzakonshme, të kufizohet në vëllimin e nevojshëm, të mos kalojnë një periudhë të arsyeshme dhe të shoqërohen me masa për të mbrojtur efektivisht jetën, standardet e punëtorëve në fjalë, veçanërisht ata që mund të tangohen më shumë.
Prandaj, parashikimi i kushtit plotësues për regjistrimin e marrëveshjeve kolektive nga sektori publik me nenin 2 paragrafi 2 alineja 6 të Rregullores së kontestuar, i cili nuk ka bazë kushtetuese dhe as ligjore, Gjykata vlerësoi se paraqet kufizim të së drejtës së negociiimit kolektiv dhe lidhjen e marrëveshjeve kolektive me kufizim të përmbajtjes së tyre, si dhe nëpërmjet të drejtës së plotë diskrecionale të Ministrisë së Financave për të mos dhënë pëlqim për marrëveshjet kolektive nga sektori publik kur marrëveshja parashikon implikime fiskale për Buxhetin e shtetit, që nuk është as në përputhje me standardet e përgjithshme ndërkombëtare të marrëveshjeve kolektive.
Duke e marrë parasysh sa më sipër, Gjykata konstatoi se neni i kontestuar 2 paragrafi 2 alineja 6 e Rregullores nuk është në përputhje me nenin 61 paragrafin 1 të Ligjit për Organizimin dhe Punën e Organeve të Administratës Shtetërore, si dhe në raport me sundimin e së drejtës dhe ndarjen e pushtetit shtetëror në legjislativ, ekzekutiv dhe gjyqësor nga neni 8 paragrafi 1 alinetë 3 dhe 4 të Kushtetutës, por edhe në lidhje me nenin 32 paragrafin 5 dhe nenin 51 të Kushtetutës.
IV
Në bazë të lartpërmendurës, Gjykata, vendosi si në dispozitivin e këtij vendimi.
V
Ky vendim ka fuqi juridike nga dita e botimit në “Gazetën Zyrtare të Republikës së Maqedonisë së Veriut“.
KRYETAR
i Gjykatës Kushtetuese të Republikës së Maqedonisë së Veriut,
dr. Darko Kostadinovski